Ekološka katastrofa skrivena u pakovanju čokolade

Posmatrajući rafove sa čokoladom u bilo kojoj prodavnici možete uočiti zbunjujući niz logotipa i sertifikata, kojima je svrha da uvere kupce da je kakao koji je korišćen za proizvodnju ovog slatkiša obrađen u skladu sa principima održivosti.

Etikete grupa kao što je Rainforest Alliance obećavaju da su kakao u njihovim proizvodima “proizveli farmeri, šumari i/ili kompanije koje rade zajedno na stvaranju sveta u kome ljudi i priroda napreduju u harmoniji“, piše Bloomberg.

Fair Trade Certified kaže da su artikli sa oznakom napravljeni korišćenjem metoda koje podržavaju društvenu, ekonomsku i ekološku održivost. Mnogi brendovi čokolade imaju sopstvene logotipe održivosti. Na primer, Mondelez-ov “Cocoa Life” predstavlja čokoladu “napravljenu na pravi način – štiteći planetu i poštovanje ljudskih prava ljudi” u našem sistemu vrednosti. “Kakao plan” kompanije Nestle takođe odražava to osećanje.

Danas, oko jedne trećine kakao proizvoda ima neku vrstu garancije da je plemenitog porekla. Ali, to ostavlja mnogo prostora za ono što dobavljači i zagovornici ljudskih prava tvrde da je šira realnost – da je velika proizvodnja kakaoa daleko od održive. Obeležena dečjim radom, krčenjem šuma i navodima o zelenom pranju, industrija je stigla u kritičnu tačku. Kako potražnja za kakaom raste, afričke nacije u kojima se većina uzgaja traže veću kompenzaciju za osiromašene poljoprivrednike.

Tržište kakaoa od 13 milijardi dolara već decenijama se konstantno širi. Predviđa se da će potrošači iz Azije, predvođeni Kinom i Indijom, uskoro prestići Zapadnu Evropu u pogledu potrošnje kakaoa, navodi singapurski proizvođač prehrambenih sastojaka Olam Group.

Ipak, na samom početku lanca snabdevanja nije baš sve kako treba. Više od dve trećine globalne ponude dolazi iz zapadne Afrike, a cene koje se plaćaju poljoprivrednicima su često veoma niske. Samo šest odsto cene čokoladice završi u njihovim rukama, prema Fairtrade Foundation. Oko 90 odsto farmera u Obali Slonovače i 70 odsto u Gani nalazi se ispod praga siromaštva koji je utvrdila Međunarodna organizacija rada, a koji iznosi 2,14 dolara dnevno.

Prošle godine, Obala Slonovače i Gana povećale su cenu koju plaćaju poljoprivrednicima za useve na početku glavne žetve za devet i 21 odsto, ali to povećanje cena uspelo da ublaži rastuću inflaciju.

“Sistem je oduvek bio dizajniran da potrošačima pruži najjeftiniji mogući proizvod i osigura da velike globalne multinacionalne kompanije ostvaruju profit“, rekao je Entoni Fauntin (Antonie Fountain), generalni direktor Voice Netvork-a, organizacije nevladinih organizacija i sindikata fokusiranih na održivost kakaoa.

“Ipak, to dovodi do ekstremnog siromaštva na početku lanca snabdevanja”, dodao je on.

Nesklad između tvrdnji industrije o održivosti proizvedenih kakaoa i ekonomske krize sa kojom se suočavaju mnogi farmeri je imao ozbiljan uticaj na životnu sredinu.

Kakao raste u toplim, vlažnim uslovima u regionima koje su nekada pokrivale tropske kišne šume. Uzgajivači koji očajnički žele da zarade dovoljno novca da prežive, nastojali su da prošire obradive površine, što je dovelo do katastrofalnih posledica. U Obali Slonovače, najvećem svetskom proizvođaču kakaoa, uništeno je oko 80 odsto prašuma, velikim delom zarad uzgoja kakaoa.

Kako navodi Migel Orelana (Miguel Orellana), vlasnik kompanije Cacao Vriollo Arriba, farmeri počinju da gaje kakao iz očaja, a da bi to činili, moraju da unište delove prašume.

Neki potrošački giganti rekli su da pokušavaju da pomognu farmerima da povećaju prinose drveća obezbeđujući đubrivo i obuke u oblasti poljoprivrede. Oni su razvili programe za podučavanje efikasnih metoda orezivanja ili podsticanja sadnje drugih useva uz kakao. Uzgajanje banana ili manga, na primer, pomaže da šume ostanu netaknute i da se povećaju usevi kakaoa, jer kakao najbolje raste u senci drugih stabala.

“Farmerima u Gani i Obali Slonovače plaća se samo oko 80 odsto troškova proizvodnje“, rekao je Obed Ovusu Adai (Obed Owusu-Addai), aktivista pri organizaciji EcoCare Ghana, objašnjavajući finansijske teškoće uzgajivača kakaoa. Dve zemlje su pokušale da nametnu naknadu za “razliku u životnom dohotku” od 400 dolara po metričkoj toni, ali su neki kupci odgovorili tako što su snizili odvojeno plaćanje proizvođačima u dve zemlje na premiju “porekla“.

Ovusu Addai kaže da se nada da će Evropska unija i američka vlada priskočiti upomoć. Međutim, plaši da će inicijativa EU koja zahteva od kupaca šest roba (uključujući kakao) da udalje svoje lance snabdevanja od krčenja šuma dodatno opteretiti male zemljoposednike.