Ko su rizični klijenti koje banke stavljaju na “crne liste”?

U jeku pandemije korona virusa turistički sektor, ali i druge ugrožene delatnosti poput ugostiteljstva ili transporta, banke su stavile u zonu visokog rizika. Tako su zaposleni u ovim privrednim granama često ostajali bez mogućnosti da ostvare pravo na kredit, čekove, dozvoljeni minus i neke druge bankarske proizvode.

Zbog sukoba Rusije i Ukrajine trenutno su „na ledu“ kompanije koje posluju sa ovim zemljama, ali i njihovi zaposleni. Banke ih sada posmatraju kao rizične klijente, bez obzira na to da li su do sada bili uredne platiše i na vreme izmirivali sve svoje obaveze.

O tome kakva je politika banaka u Srbiji, da li postoje delatnosti koje su trenutno na “crnoj listi” i ko teško dolazi do kredita za ulaganje, ali i zbog čega ponekad ni zaposleni ne mogu da dobiju dozvoljeni minus, za Biznis.rs govori predsednik Udruženja za zaštitu bankarskih klijenata „Efektiva“ Dejan Gavrilović.

“S obzirom na to da banke prate dešavanja i na mikro i na makroekonomskom nivou, prilikom odobravanja kredita vrše procenu kreditne sposobnosti dužnika, bilo da je reč o fizičkom ili pravnom licu. Kroz kreditnu sposobnost gledaju se svi mogući rizici”, ističe naš sagovornik.

Tako je, navodi primer, tokom pandemije problem bio transport, pa su se odmah proveravale sve transportne firme koje su zbog pada prometa procenjivane kao rizične i nisu mogle da dobiju kredit, jer se nije znalo šta će se dešavati u budućnosti i da li će moći da ga vrate.

Slična situacija se, prema njegovim rečima, dešavala i u turističkom sektoru. Zbog “pucanja” sezone i nemogućnosti putovanja, turističkim agencijama nisu odobravani krediti, a njihovi zaposleni ostali su bez mogućnosti da dobiju kredit, čekove ili dozvoljeni minus.

“I sada je identična situacija. Isti problem imaju sve firme koje na neki način posluju sa Rusijom i Ukrajinom, nešto uvoze ili izvoze. Sve je sada otežano, a banke kroz promet to mogu da vide. Znamo da je tamo rat, da pada kupovna moć stanovništva i da je sistem u kolapsu, pa ista situacija važi i za zaposlene u tim firmama”, kaže Gavrilović.

Politika banaka je takva da se firme procenjuju kao rizične i kada je reč o kreditima za ulaganje, a i kada su u pitanju zaposleni u njima. Naime, smatra se da će ukoliko promet pada firma imati problem da isplati plate, da će možda i prestati sa radom i zato se podjednako tretiraju i firma i zaposleni u njoj.

“Faktički, sudbina zaposlenog je vezana za sudbinu firme i banka ih na identičan način posmatra, kao klijente sa povećanim rizikom. To je potpuno opravdano, jer banka ima pravo na to. U tome nema ničeg nepoštenog i nemoralnog. Jedino što se iz svega toga zaključuje da banka daje novac klijentima kojima je manje potreban”, ističe naš sagovornik.

On objašnjava da banka živi od toga što klijentima prodaje svoje proizvode i ako ima manju prodaju time što ograničava broj klijenata snosi određene gubitke, ali procenjuje da joj je bolje da ne zaradi ništa, nego da ima gubitke.

“Tako se donosi odluka na nivou banke i onda to važi za sve proizvode – od dozvoljenog minusa, kredita, kartica”, dodaje on.

Gavrilović podseća da je to politika banaka decenijama unazad. Tako je bilo i 2008. godine kada je krenula svetska ekonomska kriza, pa su na udaru bili građevinari i auto placevi za prodaju vozila.

“Ipak, to je uvek kratkog daha. Kada prođe panika i ustali se dobro poslovanje, odnosno firme ne propadnu, banke se vraćaju na staro”.