EU nastoji da usaglasi šta može biti “Made in Europe”

Evropska unija pokušava da definiše šta će se ubuduće smatrati proizvodom „Made in Europe“, ali se države članice ozbiljno razlikuju oko toga koliko široko taj pojam treba tumačiti. Rasprava je deo Zakona o industrijskom ubrzanju, kojim Brisel želi da evropskim proizvođačima obezbedi prednost u javnim nabavkama i pri dodeli subvencija, posebno u strateškim sektorima kao što su električna vozila, obnovljiva energija i druge tehnologije sa niskim emisijama gasova. Cilj je da evropski javni novac više podstiče proizvodnju u Evropi i smanji zavisnost od strane, posebno kineske, konkurencije.

Glavni spor vodi se oko toga da li „Made in Europe“ treba da bude gotovo isključivo rezervisan za zemlje EU ili bi tom sistemu trebalo pridružiti i države koje su sa Unijom čvrsto povezane trgovinom i proizvodnjom. Francuska zastupa uži model, prema kojem bi se kao polazna tačka uzimalo svih 27 članica EU. Nemačka, naprotiv, predlaže širi koncept „Made with Europe“, koji bi obuhvatio i neke blisko povezane zemlje, poput Norveške, Islanda, Lihtenštajna i Švajcarske, kao i Veliku Britaniju, prenosi Guardian.

Evropska komisija se za sada nalazi između tih pristupa. Njena ideja je da početni spisak bude relativno širok i da obuhvati gotovo sve partnere sa kojima EU ima sporazume o slobodnoj trgovini ili javnim nabavkama, uz mogućnost da pojedine zemlje kasnije budu isključene. Time bi evropska industrija zadržala zaštitu, ali bi se izbeglo njeno odsecanje od međunarodnih lanaca snabdevanja koji su mnogim evropskim kompanijama neophodni.

Razlike među članicama proizlaze iz različitih ekonomskih interesa. Španija posebno želi da ograniči mogućnost da kompanije iz trećih zemalja koriste evropske pogodnosti tako što bi proizvodnju prebacile u države poput Maroka ili Turske. Strah Madrida je da bi kineski proizvođači mogli da otvore fabrike u tim zemljama i potom, pod određenim pravilima, dobiju pristup evropskim subvencijama i javnim poslovima. Istovremeno, španska industrija već ima snažno povezane proizvodne lance sa tim tržištima.

Nemačka ima drugačiji problem. Njena industrija je duboko povezana sa međunarodnim lancima proizvodnje, uključujući Kinu, pa Berlin strahuje da bi previše restriktivna pravila mogla da poremete snabdevanje i izazovu trgovinske protivmere. Nemački proizvođači automobila već imaju veliko prisustvo u Kini, iako tamo gube deo tržišta, posebno zbog sve veće konkurencije domaćih proizvođača električnih automobila. Zato Nemačka želi da EU smanji strateške zavisnosti, ali bez zatvaranja prema važnim partnerima.

U toj raspravi posebno se izdvojilo pitanje Velike Britanije. Francuska smatra da britanske kompanije ne bi trebalo automatski da dobiju isti tretman kao proizvođači iz EU, dok Nemačka i neke nordijske zemlje žele da London bude uključen pod uslovom uzajamnosti. Britanija strahuje da bi njene kompanije mogle biti izostavljene iz evropskih javnih nabavki i subvencija u oblastima kao što su električna vozila i čiste tehnologije, i zato pokušava da status svojih proizvođača reši kroz novi dogovor sa EU.

Konačna pravila još nisu usaglašena, a upravo će definicija „Made in Europe“ biti jedno od najtežih pitanja pregovora. Savet EU i Evropski parlament tek treba da usaglase stavove, dok se Irska, koja predsedava pregovorima među državama članicama, nada dogovoru o Zakonu o industrijskom ubrzanju do decembra. Poljska i druge članice upozoravaju da je još prerano reći koje će treće zemlje biti uključene, što znači da će borba biti ne samo oko zaštite evropske industrije, već i oko toga koliko će buduća evropska proizvodnja ostati otvorena prema globalnim partnerima.