Gorka realnost zelene tranzicije – Težak put EU do sopstvenih sirovina

Evropska unija u okviru svoje energetske tranzicije ima ogromne potrebe za strateškim sirovinama i istovremeno se suočava sa masivnim izazovom kako da smanji uvoznu zavisnost za njima.

Litijum, retki zemni metali, silicijum, bakar i kobalt neophodni su za zelenu tranziciju koja podrazumeva proizvodnju baterija, vetroturbina i čipova, ali EU trenutno uvozi ubedljivo najveći deo kritičnih sirovina iz trećih zemalja. Kina praktično drži monopol nad preradom retkih zemnih metala, dok Latinska Amerika dominira u litijumu.

Iako se kritične sirovine uglavnom proizvode i koriste u relativno malim količinama, sve imaju posebne karakteristike koje ih čine esencijalnim komponentama za proizvode u strateškim oblastima kao što su obnovljiva energija, digitalizacija, vazduhoplovstvo i odbrambene tehnologije.

Dobro poznati primeri uključuju elemente retkih zemalja koji se nalaze u permanentnim magnetima koji se koriste za proizvodnju generatora vetroturbina, litijum koji se koristi za baterije i silicijum koji se koristi za poluprovodnike.

Pandemija COVID-19 i rat u Ukrajini, koji je presekao lance snabdevanja gasom i nekim metalima, pokazali su Briselu koliko je opasno zavisiti od drugih. EU želi po svaku cenu da postigne takozvanu „stratešku autonomiju“.

Da bi se to promenilo donet je pre dve godine zakon koji propisuje da do 2030. godine najmanje 10 odsto kritičnih sirovina mora da se iskopava na teritoriji same EU.

EU hoće rudnike, ali nema ni gde ni kako

Međutim, upravo objavljeni Izveštaj Evropske investicione banke (EIB), u saradnji sa kompanijom Aurum Exploration, predstavlja hladan tuš za ambicije Brisela i pokazuje jasnu razliku između želja političara i stanja na terenu.

Politička ambicija trenutno prevazilazi realne kapacitete za istraživanje, tehnološku i ekonomsku procenu i izdavanje dozvola. Decenije nedovoljnog ulaganja u istraživanje minerala širom EU stvorile su značajan nedostatak projekata izgradnje rudnika spremnih za realizaciju.

Istraživanje pokazuje da bi se ulaganja u istraživanje rude morala udesetostručiti ako EU želi da ostvari postavljeni cilj. To znači dve milijarde evra svake godine jer se trenutno troši jedva 200 miliona. To je svega tri odsto globalnog budžeta za istraživanje, dok rudarske velesile poput Kanade i Australije troše 20 odsto, odnosno 16 procenata.

U te dve zemlje dozvola za istraživanje se dobija za godinu do dve. U Evropi se na to čeka od dve do čak sedam godina zbog komplikovanih i fragmentiranih zakona svake pojedinačne članice.

Kao važna prepreka detektuje se izuzetno nizak nivo svesti i jak otpor građana i ekoloških udruženja prema otvaranju bilo kakvih rudnika u njihovom susedstvu. Uz to, decenijama se verovalo da u Evropi nema ničega novog za iskopavanje, pa su nacionalni geološki zavodi zapostavljeni, a podaci su zastareli.

Banke ne žele da kreditiraju

Izveštaj naglašava i prirodu samog rudarskog posla koji karakterišu ogromne stope neuspeha. Samo jedan od 10.000 ranih projekata na kraju zaista postane funkcionalan rudnik i samo jedan od 1.000 projekata u fazi otkrića.

Banke ne žele da daju kredite za poslove gde je šansa za uspeh „jedan u 10.000“. Zato su Evropi potrebni mehanizmi usmereni na vlasnički, odnosno rizični kapital, kakve uspešno koriste Kanada – kroz poreske olakšice za investitore u rano istraživanje – i Australija.

EIB se u martu 2025. godine obavezala da uloži dve milijarde evra godišnje za finansiranje projekata kritičnih sirovina u celom lancu vrednosti od eksploatacije, prerade do reciklaže. Do danas nije finansirala rane faze istraživanja u velikim razmerama, jer se profil rizika ne poklapa sa standardnim kreditnim proizvodima ove banke.

Iako većina država EU po pitanju rudarskih istraživanja spava, 75 odsto svih traganja za rudama odvija se u samo četiri zemlje – Švedska, Finska, Španija i Irska.

Finska je pomenuta kao idealan primer unutar EU. Ukoliko bi ostatak Unije ulagao u istraživanja po kvadratnom kilometru koliko i Finska, ukupna ulaganja bi se odmah učetvorostručila.

Izveštaj direktno poručuje Evropskoj komisiji da zakoni i ciljevi lepo zvuče na papiru, ali su beskorisni ukoliko se fundamenti ne promene.

Ako EU hitno ne pojednostavi izdavanje dozvola, ne ponudi poreske olakšice investitorima koji preuzimaju rizik i ne uloži dve milijarde evra godišnje u rano istraživanje zemljišta, ciljevi o deset odsto domaće eksploatacije do 2030. ostaće samo mrtvo slovo na papiru. A Evropa će i dalje u potpunosti zavisiti od uvoza iz Kine i drugih globalnih sila.