Dekarbonizacija u Srbiji formalno traje, ali suštinski još nije počela

Proces dekarbonizacije u Srbiji odvija se u uslovima ozbiljnih strukturnih, pravnih i finansijskih prepreka koje prete da dovedu u pitanje stabilnost celokupnog elektroenergetskog sistema, ocenili su učesnici okruglog stola agencije Beta o dekarbonizaciji u Srbiji.

Viša pravna savetnica i stručnjak za klimatsko i energetsko pravo Hristina Vojvodić ukazala je da je pravni okvir u Srbiji nepotpun, ukazujući na značajne nedostatke u sistemu planiranja, gde svako strateško delovanje kreće praktično od početka.

Ključni problem predstavlja činjenica da Srbija već punih šest godina nema usvojen krovni Plan razvoja Republike Srbije, iz kojeg bi trebalo da proističu sve dalje odluke, strategije i sprovođenje pravedne energetske tranzicije. Bez plana razvoja država nema jasnu viziju o tome kuda želi da ide, koji su joj prioriteti u energetskoj politici, šta mora da sačuva i na koji način će se ubuduće proizvoditi električna energija.

Slična situacija je i sa prostornim planiranjem. Srbija nema usvojen Prostorni plan Republike Srbije, kao ključni krovni dokument koji definiše upravljanje prostorom.

“Do trenutka kada se zakoni usvoje i počnu primenjivati u praksi, stručnjake čeka mukotrpan posao, jer je previše toga ostalo u formalnim okvirima, dok su pojedini dokumenti potpuno nesprovodivi čak i kada su im ciljevi formalno ispravni”, kazala je Vojvodić.

Pored strateških dokumenata, promena je neophodna i u radu institucija, pre svega inspekcijskih organa. Postoje propisi koji propisuju odgovornost za aktere koji ne poštuju zakone, ali u praksi izostaje njihova dosledna primena.

Kada je reč o gasovima sa efektom staklene bašte, statistika pokazuje da je u periodu od 2010. do 2023. godine ostvareno smanjenje emisija od svega oko 3,5 odsto, a rok za smanjenje od 13 odsto je 2030. godine, pa Vojvodić postavlja pitanje kako će za tako kratko vreme to biti postignuto.

Kako podseća, Srbija se ranije obavezala i da će do 2023. godine zatvoriti starije termoelektrane poput Morave i Kolubare, što nije učinjeno.

Ona je istakla da se svi veliki strateški projekti sprovode po sistemu koji često ignoriše propise i kreira posebne pogodnosti radi bržeg ulaganja i maksimiziranja profita investitora. Primena takvog poslovnog modela na zelene projekte je opasna jer kod građana stvara otpor i svest da se pravila zaobilaze nauštrb javnog interesa.

Stručnjak za ekonomiju energetike i viši gostujući istraživač na Oxford Institute for Energy Studies Aleksandar Kovačević govorio je o teškim posledicama koje po poslovanje EPS-a, ali i energetsku bezbednost, ima uvođenje karbonske takse.

Prema njegovim rečima, EPS je u ovoj godini za namet od četiri evra po toni ugljen dioksida platio 100 miliona evra, a reč je o petini budžeta za održavanje postojećeg sistema, zbog čega su ove godine sistemi manje i slabije održavani. Ako se na to doda 200 miliona evra manje zbog neisplativosti izvoza električne enrgije u EU zbog CBAM, jasno je da se pitanje stanja postrojenja ne može posmatrati samo kroz znanje i stručnost inženjera na terenu.

Elektroprivrede na Zapadnom Balkanu su godinama unazad koristile periode viška proizvodnje da izvoze električnu energiju, da unovče tu fleksibilnost i da ostvare zaradu kojom su unakrsno subvencionisale domaću potrošnju, odnosno održavale povoljniju cenu struje za građane, kazao je Kovačević.

Međutim, primenom CBAM takse, koja se obračunava na osnovu prosečnog karbonskog intenziteta mreže, EPS više ne uspeva da izvozi. Dodatno, cena električne energije za privredu u Srbiji veća je nego u nekim razvijenim zemljama EU poput Finske, što direktno narušava konkurentnost domaće privrede.

Ovu krizu dodatno usložnjava socijalna dimenzija potrošnje. Polovina stanovništva koristi ogrevno drvo, čija se cena formira na temelju cene električne energije i takozvane crvene tarife. Kako struja poskupljuje, raste i cena ogrevnog drveta. U hladnim danima, kada stanovništvo masovno prelazi sa skupog drveta na električnu energiju, dolazi do ogromnih skokova u potrošnji, rekao je Kovačević.

On je upozorio da su hidrocentrale kao najvredniji resursi u energetskom sistemu Balkana praktično iscrpljene na pokrivanje kvarova u termoelektranama i pokrivanje vršnih opterećenja u hladnim danima kada građani prelaze na struju. Postojao bi ozbiljan rizik da, ukoliko se uklone spoljni faktori, za izvoz ne bi ostalo gotovo ništa, čime se region opasno približava relativno sveobuhvatnom kolapsu sistema.

Koordinator za energetiku i klimatske promene u Centru za ekologiju i održivi razvoj (CEKOR) Zvezdan Kalmar upozorio je na opasnosti koje nose zakasnela ulaganja, odsustvo jasne vizije i ignorisanje ekoloških standarda u praksi.

Bez stabilnih institucija, jasnog prostornog plana i pravedne raspodele tereta, proces tranzicije ne vodi ka održivom razvoju, već ka produbljivanju energetske krize. Neophodno je da država uspostavi funkcionalan pravni okvir i realne rokove, kako zelena tranzicija ne bi postala teret koji će urušiti privrednu stabilnost i standard građana.

Prema njegovim rečima, proces dekarbonizacije u Srbiji opterećen je dubokim strukturnim problemima, korupcijom i kršenjem vladavine prava.

Kako je istakao, srpski energetski sektor je u poslednjih 20 godina teško bolestan od bolesti koja se zove korupcija i kršenje vladavine prava. Svesno i namerno donošenje odluka, poput izostavljanja novog prostornog plana, vršeno je upravo da bi se stvorio prostor za korupciju u razvoju ugljeničnih projekata, dok se identičan koruptivni model danas preslikava i na sektor obnovljivih izvora energije (OIE).

Kao izlaz iz krize i preduslov za prihvatanje kapaciteta iz obnovljivih izvora energije, Kalmar vidi ulaganje u fleksibilne energetske sisteme i hidrocentrale.