Za pravno tumačenje korporativnog poreza trebaće nam Globalni poreski sud

Međunarodna zajednica kreće ka onome što mnogi nazivaju „istorijskim sporazumom o utvrđivanju globalne minimalne poreske stope za multinacionalne korporacije“. Bilo je i vreme, ali možda to, ipak, nije dovoljno. Jer, đavo je u detaljima, komentariše usaglašavanje ključnih detalja globalne poreske politike Džozef Stiglic (Joseph Stiglitz), nobelovac i jedan od najpriznatijih svetskih ekonomista.

Prema postojećim pravilima, podseća Stiglic, preduzeća mogu izbeći plaćanje poreza u zemlji u kojoj zarađuju tako što biznis papirološki vode iz jurisdikcija sa niskim poreskim stopama. U nekim slučajevima, ako im zakon ne dozvoljava da u potpunosti presele poslovanje u neki od poreskih rajeva, prebace tamo bar deo svog poslovanja.

Apple je, ističe Stiglic, sinonim za izbegavanje poreza, kroz korišćenje legalnog prebacivanja svog poslovanja u Irsku. I, sa pravom su, dodaje on, svaki put kada im javnost to prebaci, govorili da plaćaju „svaki dospeli dolar“, jer oni, zaista, samo jednostavno koriste ono što im postojeći sistem nudi.

„Iz ove perspektive, sporazum o uspostavljanju globalnog minimalnog poreza od najmanje 15 odsto je veliki korak napred. Ali, kao što rekoh – đavo je u detaljima. Trenutna prosečna zvanična stopa je znatno viša. Zato je moguće, pa čak i verovatno, da će globalni minimalni porez postati i maksimalna stopa. Inicijativa koja je započela kao pokušaj prisiljavanja multinacionalnih kompanija da uplaćuju pošteno svoj porez, mogao bi da donese vrlo ograničen prihod, mnogo niži od 240 milijardi dolara, koliko se računa da je moguće dobiti za budžete godišnje. Pritom, neke procene sugerišu da bi zemlje u razvoju i tržišta u razvoju videla sasvim mali deo ovih prihoda“, napominje Stiglic za magazin Project Syndicate.

Sprečavanje ovog ishoda, objašnjava nobelobac, ne zavisi samo od izbegavanja globalne konvergencije naniže, već i od osiguranja široke i sveobuhvatne definicije korporativne dobiti, poput one koja ograničava odbitke za troškove koji se odnose na kapitalne izdatke plus kamate plus gubici pred ulazak, plus….. Verovatno bi bilo najbolje dogovoriti se o standardnom računovodstvu, tako da nove tehnike izbegavanja poreza ne zamene ove stare.

„Posebno je problematičan predlog koji je izneo OECD, u okviru tzv. prvog stuba, koji je namenjen rešavanju poreskih prava i koji se odnosi samo na najveće svetske kompanije. Stari sistem transfernih cena očigledno nije odgovarao izazovima globalizacije 21. veka; multinacionalne kompanije su naučile kako manipulisati sistemom kako bi beležile dobit u jurisdikcijama sa niskim porezima. Zbog toga su SAD usvojile pristup prema kom se dobit dodeljuje državi formulom koja uzima u obzir prodaju, zaposlenost i kapital. Na zemlje u razvoju i na razvijene zemlje može se uticati različito, zavisno od toga koja se formula koristi: naglasak na prodaji naštetiće zemljama u razvoju koje proizvode industrijsku robu, ali može pomoći u rešavanju nekih nejednakosti povezanih sa digitalnim gigantima. A, za velike tehnološke kompanije vrednost prodaje mora odražavati vrednost podataka koje prikupe, što je presudno za njihov poslovni model. Ista formula možda neće biti primenljiva baš na svim industrijama“, konstatuje Stiglic.

Ipak, zaključuje on, napredak postignut u trenutnim predlozima mora se prepoznati, uključujući tu i udaljavanje od testa „fizičkog prisustva“ za određivanje poreza, a što je nešto što nema smisla u digitalno doba.

„Neki na tzv. prvi stub u modelu OECD gledaju kao na rezervu minimalnog poreza, pa ih zato ne brine odsustvo ekonomskih principa koji vode njegovu izgradnju. treba dodeliti samo mali deo dobiti koja prelazi određeni prag – što implicira da je ukupan udeo dobiti koji se dodeljuje zaista mali. Ali sa firmama kojima je dozvoljeno da odbiju sve proizvodne inpute, uključujući kapital, porez na dobit preduzeća zaista predstavlja porez na zakupninu ili čistu dobit, i sva ta čista dobit treba da se rasporedi. Zato je zahtev nekih zemalja u razvoju da se veći deo korporativne dobiti podvrgne preraspodeli, više nego razuman“, preporučuje Stiglic.

Postoje i drugi problematični aspekti predloga, napominje on. Jedan se odnosi na rešavanje sporova, koje se očigledno ne može sprovesti korišćenjem vrste arbitraže koja je sada zastupljena u ugovorima o ulaganju, niti bi to trebalo prepustiti „matičnoj“ zemlji korporacije, posebno kod slobodnih korporacija koje traže najpovoljniji dom. Pravi odgovor je Globalni poreski sud, sa standardima i postupcima koji se očekuju od sudskog postupka 21. veka.

„Još jedna od problematičnih karakteristika predloženih reformi odnosi se na zabranu tzv. jednostranih mera, koja je izgleda imala za cilj da zaustavi širenje digitalnih poreza. Ali predloženi prag od 20 milijardi dolara ostavlja mnoge velike multinacionalne kompanije ispod radara tzv. prvog stuba, a i ko zna koje će još rupe pronaći pametni poreski advokati? S obzirom na rizike po poresku osnovicu zemlje i sa međunarodnim ugovorima koji su tako teški za zaključivanje, pa i sa tako moćnim multinacionalnim kompanijama, kreatori politike će možda morati da pribegnu jednostranim merama“, navodi čuveni dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju.

Iznad svega, biće, zaključuje Stiglic od ključne važnosti da se ovo pitanje ponovo razmotri za pet, a ne za sedam godina, kako je to trenutno predloženo. Ako se poreski prihodi ne povećaju, kako se najavljuje, i ako tržišta u razvoju i nova tržišta ne uspeju da prikupe veći deo tih prihoda, moraće da se poveća minimalni porez i prilogode formule za dodelu „poreskih prava“.