Stranci će ulagati u srpsku ekonomiju samo ako u nju ulažu i domaći privatni investitori

„Bankarski sistem Srbije je konsolidovan i stabilan u okviru tradicionalnog poslovnog modela komercijalnog bankarstva. S obzirom na to da male otvorene ekonomije poput Srbije neizbežno jako zavise od svojih bankarskih sistema, banke i celi kreditni sistem bi morali da se nadograde u domenima poput finansiranja malih preduzetnika i strukturiranih kreditnih proizvoda.

Na drugoj strani, ulazak stranih direktnih investicija strateški i na duži rok nije funkcija jeftine radne snage, niskih kamatnih stopa ili državnih subvencija, nego funkcija poverenja u infrastrukturu poslovnog okruženja, pouzdanost pravosudnog sistema i efikasnost administrativnog aparata. Stranim investitorima je pri tom ključni indikator nivo ulaganja domaćih privrednika – ako ulažu domaći, ulagaće i oni, ako ne – ne može da se očekuje da će da ulažu stranci“, ocenio je Branko Greganović, konsultant za finansije i menadžment i bankarski stručnjak sa dugogodišnjim iskustvom u regionu, u razgovoru za Biznis.rs koji smo vodili na marginama ovogodišnje konferencije Udruženja finansijskih direktora Srbije – “CFO sa svrhom 2026”.

“Bankarski sektor u Srbiji je praktično konsolidovan i to se desilo izuzetno brzo, mislim brže nego što je to iko očekivao. Akvizicija Komercijalne banke od strane NLB Grupe 2021. je pokrenula lavinu koja se za sada završila integracijom grupe banaka u okviru AIK grupacije. Videćemo šta će biti sa Addiko Bank, to je u toku, ali sve ostalo je uglavnom složeno. Bankarski sistem je stabilan, a kvalitet kreditnog portfolija je solidan. To je i zato što nijedna banka u regionu nema materijalno značajnu knjigu trgovanja (engl. trading book), svi bilansi su zapravo svedeni na kreditni portfolio (engl. loan book), a kreditni rizik je mnogo savladiviji od tržišnog rizika (izloženosti kretanju tržišnih cena u realnom vremenu).“

Gde vidite prostor za dalji razvoj banaka na srpskom tržištu?

„S obzirom na to da male otvorene ekonomije poput Srbije neizbežno jako zavise od svojih bankarskih sistema, to je zapravo jako važno pitanje o kome se ne razgovara dovoljno. Mogućnosti razvoja polaze od činjenice da u kreditnim portfolijima banaka u regionu još uvek dominiraju jednostavni, takozvani „plain vanilla“ krediti sa otplatom na toliko-i-toliko godina, što ograničava pristup lokalnih biznisa i preduzetništva kreditnim sredstvima za rast i razvoj.

Bankarski ili kreditni sistem bi morao da se nadogradi u dva smera – u smeru finansiranja  malih ili mikro preduzetnika koji traže manje iznose kredita i u smeru finansiranja iznosa koji predstavljaju relativno velike iznose za lokalnu ekonomiju, ali traže strukturiranje koje „plain vanilla“ krediti ne mogu da zadovolje.

Na strani finansiranja malih iznosa kreditne institucije bi morale da se osposobe za finansiranje malih biznisa bez razrađenih finansijskih izveštaja, nezavisnih mikro preduzetnika i frilensera poput programera, umetnika, naučnika i taksista. Mora da se primeti da taj segment tržišta ima i jako veliku društvenu vrednost jer se kroz malo individualno ili porodično preduzetništvo stvara osnov osećaja ekonomske sigurnosti, samopouzdanja i povezanosti koji se potcenjuje u svetu koji ceni samo ono što može da se izrazi u milijardama dolara.

Na drugoj strani, banke i kreditne institucije bi morale da povećaju učešće kreditnih proizvoda koji traže više strukturiranja, na primer, lombardnih i hipotekarnih kredita (kreditiranje samo na osnovi vrednosti pokretne i nepokretne imovine), projektnog finansiranja (na primer izgradnja stambenih, komercijalnih i infrastrukturnih objekata) i finansiranja sa nesrazmernim udelom duga koje se koristi pre svega u akvizicijama kompanija (engl. leverage finance).“

To bi značajno doprinelo razvoju poslovne delatnosti domaćih preduzeća?

„Tako je. Posebno razvoju poslovne delatnosti male i mikro privrede. Nedovoljna razvijenost bankarskog i kreditnog sistema u tim domenima smanjuje pristup kreditnim sredstvima za finansiranje osetnom broju domaćih preduzetnika i kompanija, i samim tim ograničava kapacitet preduzetničkog potencijala ekonomije poput Srbije.

Ne mogu da ne ponovim da se o tim temama ne razgovara dovoljno. I to ne samo u Srbiji, nego u svim malim otvorenim ekonomijama u regionu. Kada se razgovara o razvoju finansijskog sistema malih otvorenih ekonomija još uvek se više priča o tržištima kapitala, berzama, akcijama i obveznicama, iako male otvorene ekonomije objektivno ne raspolažu osnovnim uslovom za razvoj efikasnih tržišta kapitala, a to je nominalna novčana vrednost i veličina ekonomije. Biznis je nominalna igra i tržišta kapitala neumoljivo prate istu logiku.

Ja se zato uvek zalažem za to da se više vremena nameni razgovoru o kapacitetu banaka i drugih finansijskih posrednika i o razvoju infrastrukture za oblike direktnog finansiranja koji se u razvijenim ekonomijama nazivaju „private equity“ i „private credit“ i ne zahtevaju status javnog društva.“

Da li veštačka inteligencija može da pomogne u tome?

“Apsolutno! I to posebno pri širenju u prostor finansiranja manjih iznosa. Na primer, banke i dalje traže standardne finansijske izveštaje za poslednjih tri do pet godina, dok AI omogućava procenu kreditnog rizika i bez standardizovanih finansijskih izveštaja. Promet na transakcionom računu i skup behavorističkih podataka može da bude dovoljan za kreditnu klasifikaciju klijenta. Ali to jeste lakše reći nego napraviti, i širenje portfolija banaka u taj deo tržišta traži kordinisanu saradnju ovlašćenih kreditnih institucija i regulatora. Da bi tako nešto bilo moguće moraju da se razviju odgovarajuće metodologije procene kreditnog rizika i iste integrišu u regulatorni i institucionalni okvir.”

Srbija godinama privlači strane direktne investicije uglavnom kroz subvencije i jeftinu radnu snagu. Da li je to održiv model?

“Poslednja dešavanja u Srbiji, ali i iskustva drugih država, pokazuju da to nije dugoročno rešenje. Strategija zasnovana na jeftinoj radnoj snazi ima svoj rok trajanja i u nekom trenutku mora da se prevede u izgradnju sveobuhvatno stabilnog poslovnog okruženja i u perspektivu maksimizovanja celine dodate vrednosti, ne samo smanjenja troškova zaposlenih. Ne znam zašto, ali troškovi radne snage su prenaglašeni u analizama međunarodne konkurentnosti ekonomija. To važi i za analize MMF-a, Svetske banke i uglednih ekonomista što na svoj način podstiče strategije koje pitanje interesa stranih investitora svode na troškove radne snage.”

Koji model rasta može da zameni trenutno aktuelni?

“Treba priznati da je i to lakše reći nego napraviti, ali je istovremeno očigledno da analize ne smeju da uzmu u obzir samo troškove zaposlenih, nego sve prihode i sve poslovne troškove, što može da se zaključi i iz činjenice da su među najvećim primaocima stranih investicija i najrazvijenije države. Sa stanovišta održivosti bi moglo čak da se kaže da je na duži rok cilj da se drugi troškovi smanjuju bitno više od troškova zaposlenih.

Pritom je izuzetno važna uloga države koja ima veliku ekonomsku moć i uticaj. Država ne mora sama da investira u komercijalne delatnosti, nego da otvara prostor za autonomne investicije privatnog sektora ulaganjem u obrazovni sistem, pravosudni sistem, infrastrukturu, nauku, umetnost… U ovom slučaju je prednost biti mala ekonomija – srpskoj ekonomiji ne trebaju bilioni dolara investicija! I ne treba otkrivati toplu vodu – treba učiti i preuzimati rešenja od drugih većih ili manjih otvorenih privreda kao što su Singapur, Kanada, Austrija, Portugal ili skandinavske države.

Tu postoji i jedno pravilo koje se često previđa: stranci će ulagati u domaću ekonomiju samo ako u nju ulažu domaći privatni investitori. To važi i za direktne i za portfolio investicije. Na primer, Varšava nije postala finansijski centar zato što su ušli strani portfolio investitori, nego su strani investitori ušli zato što su na osnovi drugog penzionog stuba domaći ulagači iskazali poverenje u dugoročnu kredibilnost poljskog poslovnog okruženja.“

A šta je sa domaćim investicijama, kako tu stojimo? Analize već godinama pokazuju da je to slaba tačka.

“Domaće privatne investicije nisu na dobroj putanji. To smo čuli i na jednoj od prezentacija na ovoj konferenciji. Investicije domaćeg nezavisnog privatnog sektora u Srbiji padaju već niz godina i taj podatak se ne vidi u agregatnim iznosima kretanja BDP-a. Rastu investicije države i padaju investicije domaćeg privatnog sektora. U svim ekonomijama se to pre ili kasnije odrazi u smanjenju stranih direktnih i portfolio investicija. ”

Šta onda investitori zaista gledaju prilikom odluke o ulaganju?

“Isto gledaju i domaći i strani investitori. Investicione odluke ne mogu da se svedu na pitanje jeftine radne snage, niskih kamatnih stopa ili državnih subvencija. Investicione odluke su po definiciji dugoročne i zavise od procene dugoročnih trendova u vezi poslovne infrastrukture, kvaliteta obrazovanja, pouzdanosti pravosudnog sistema i efikasnosti administrativnog aparata.

Investitori su svesni da ne znaju šta će biti za 10 ili 15 godina. Oni se ne pitaju se da li rizik postoji ili ne, nego da li su dugoročni rizici prihvatljivi ili nisu u poređenju sa potencijalom tržišta. Pritom vredi podsetiti i na značaj međunarodnog kreditnog rejtinga i međunarodnih procena standarda koji utiču na odluke investitora.

Srbija ima takozvani podeljeni rejting (engl. split rating): S&P je Srbiji dodelio prvu rejting ocenu na lestvici takozvanih investicionih rejtinga (BBB minus, oktobar 2024), dok druge dve rejting agencije Srbiju još uvek drže u delu takozvanih špekulativnih rejtinga – Fitch na BB plus (januar 2026) i Moddy’s Ba2 (februar 2026).

Investitori uzimaju u obzir i indikatore iz anketa o standardima poslovnog okruženja poput Worldwide Governance Index (Svetska banka), Business-Ready (Svetska banka, nekadašnja anketa Ease of Doing Business), FDI Confidence Index (Kearney), Attractiveness Surveys (EY), World Investment Report (UNCTAD), Rule of Law Index (WJP), Corruption Perceptions Index (Transparency International), World Press Freedom Index (Reporters without Borders).

Investitori prate sve te parametre i realnost je da se devedeset i više odsto kapitala u svetu ulaže u tržišta sa  kreditnim rejtingom “single A” ili višem, odnosno u tržišta sa dovoljno visokim rangom u gore navedenim anketama i istraživanjima.

Dugoročno uspešna strategija privlačenja stranih investicija mora da ispuni kriterijume koje traže rejting agencije i uzme u obzir ulogu koju igraju standardi poslovnog okruženja koje prate navedene ankete i istraživanja u odlukama investitora, domaćih i stranih.“