Ko ima obavezu samostalnog obračuna poreza na imovinu?

Porez na imovinu se u najvećem broju slučajeva u Srbiji obračunava po principu samooporezivanja. To znači da poreski obveznik nije u situaciji da čeka rešenje nadležnog organa, već sam utvrđuje koliko poreza duguje, podnosi poresku prijavu i u zakonom propisanom roku izmiruje svoju obavezu.

Međutim, pravo na ovakav način obračuna poreza nije dostupno svima. Zakon o porezima na imovinu razdvaja obveznike koji vode poslovne knjige od onih koji to ne čine, a upravo od toga zavisi da li neko može i mora da primenjuje sistem samooporezivanja.

Kako ističe advokat Nevena Petrović, osnovni kriterijum nije da li je neko domaće ili strano lice, niti kolika je njegova veličina ili obim poslovanja, već isključivo činjenica da li vodi poslovne knjige.

„To znači da pravo, ali i obavezu da sami obračunaju porez na imovinu imaju pravna lica, fizička lica koja vode poslovne knjige, kao i fondovi koji nemaju svojstvo pravnog lica, pod uslovom da posluju u skladu sa domaćim propisima. Pri tome se ne pravi razlika između rezidenata i nerezidenata Srbije, već je odlučujuće da li se poslovne knjige vode prema pravilima koja važe u našoj zemlji“, objašnjava Petrović.

Naša sagovornica naglašava da zakon definiše koje kategorije obveznika ulaze u sistem samooporezivanja. Među njima su sva pravna lica sa sedištem u Srbiji, bez obzira na to da li spadaju u mikro, mala, srednja ili velika preduzeća. Njihova veličina ne utiče na poreski status kada je reč o obračunu poreza na imovinu.

U ovu grupu spadaju i nerezidentna pravna lica, ali pod posebnim uslovima. Samooporezivanje se na njih odnosi samo kada je reč o nepokretnostima koje koristi njihov stalni organizacioni deo u Srbiji, poput ogranka ili druge poslovne jedinice koja vodi poslovne knjige u skladu sa domaćim zakonodavstvom.

„Posebna pravila važe i za preduzetnike. Oni koji vode poslovne knjige imaju obavezu da sami utvrde porez na imovinu, ali samo za onu imovinu koja je evidentirana u njihovim poslovnim knjigama. S druge strane, preduzetnici koji posluju po paušalnom sistemu oporezivanja nisu obveznici samooporezivanja po ovom osnovu“, navodi advokat.

Među obveznicima nalaze se i investicioni fondovi, kako otvoreni tako i alternativni, iako nemaju svojstvo pravnog lica. Uslov je da budu upisani u odgovarajući registar i da vode poslovne knjige.

Petrović dodaje da zakon ostavlja mogućnost da obveznik samooporezivanja bude i bilo koje drugo lice koje vodi poslovne knjige u skladu sa domaćim propisima. Ipak, poreska obaveza odnosi se isključivo na onu imovinu koja je uredno evidentirana u poslovnim knjigama tog obveznika.

Kada je reč o fondovima, zakon predviđa posebno rešenje za izvršavanje poreskih obaveza. Iako je fond formalno poreski obveznik, sve radnje u vezi sa utvrđivanjem poreza, podnošenjem prijave i njegovim plaćanjem u praksi obavlja društvo koje upravlja fondom.

Slično pravilo primenjuje se i na nerezidentna pravna lica koja posluju preko svojih ogranaka u Srbiji. U tom slučaju upravo ogranak, kao stalna poslovna jedinica, preuzima sve obaveze u vezi sa obračunom i plaćanjem poreza na imovinu.

Advokat pojašnjava da se porez na imovinu utvrđuje za svaku kalendarsku godinu posebno. Poreska obaveza traje od trenutka kada nastane, pa sve dok ne prestane, što znači da se za svaku godinu posebno utvrđuje osnovica i iznos poreza koji treba platiti.

Kao primer, naša sagovornica navodi da se za tekuću godinu porez obračunava za nepokretnosti koje poreski obveznik poseduje ili koristi upravo tokom te godine. Ukoliko u međuvremenu dođe do promena koje utiču na poreski status nepokretnosti, one mogu imati značaj za nastanak ili prestanak poreske obaveze.

Jedno od najvažnijih pitanja jeste trenutak kada poreska obaveza zapravo nastaje. Zakon propisuje da se kao relevantan uzima najraniji od nekoliko mogućih datuma, čime se sprečava odlaganje nastanka poreske obaveze.

Tako poreska obaveza može nastati već danom sticanja prava na nepokretnosti, bez obzira na to da li je vlasnik odmah počeo da je koristi. U drugim situacijama odlučujući može biti dan kada je započeto korišćenje objekta.

Postoje i slučajevi kada se obaveza vezuje za trenutak kada je objekat osposobljen za korišćenje, odnosno kada je završen do mere da može da služi svojoj nameni. Zakon prepoznaje i izdavanje upotrebne dozvole kao jedan od mogućih trenutaka nastanka poreske obaveze.

„Ukoliko upotrebna dozvola nije odlučujuća okolnost, relevantan može biti i dan kada je objekat na drugi način stavljen u funkciju i počeo da se koristi. Upravo najraniji od svih ovih datuma predstavlja trenutak od kojeg počinje da teče poreska obaveza, a obveznik koji vodi poslovne knjige dužan je da od tada pravilno obračuna, prijavi i plati porez na imovinu u skladu sa zakonom“, zaključuje advokat Nevena Petrović.