Zašto se ukidaju poreske olakšice za zapošljavanje kada nema novih mera?

Od početka 2027. godine poslodavci u Srbiji više neće moći da koriste poreske olakšice koje su godinama važile za zapošljavanje osoba sa invaliditetom, kao ni podsticaje za angažovanje nezaposlenih sa evidencije Nacionalne službe za zapošljavanje. Ove izmene predviđene su izmenama Zakona o porezu na dohodak građana, kojima se briše član 21g, odredba koja je gotovo dve decenije predstavljala jedan od retkih poreskih podsticaja namenjenih zapošljavanju teže zapošljivih kategorija stanovništva.

Prema važećim propisima, poslodavac koji zaposli osobu sa invaliditetom na neodređeno vreme oslobađa se obaveze plaćanja obračunatog i obustavljenog poreza na zaradu tog zaposlenog tokom tri godine od dana zasnivanja radnog odnosa. Da bi ostvario pravo na ovu olakšicu, poslodavac mora da raspolaže odgovarajućom pravno-medicinskom dokumentacijom kojom se dokazuje invaliditet zaposlenog, u skladu sa propisima koji uređuju sprečavanje diskriminacije osoba sa invaliditetom.

Pored toga, važeći propisi predviđaju i olakšice za zapošljavanje osoba sa evidencije Nacionalne službe za zapošljavanje. Mali privrednici koji zaposle najmanje dva radnika sa evidencije NSZ imaju pravo na povraćaj 75 odsto poreza koji su platili na njihove zarade. Ove mere do sada su predstavljale finansijski podsticaj poslodavcima da se odluče za zapošljavanje ljudi koji teže dolaze do posla.

Brisanjem člana 21g od 1. januara 2027. godine ove pogodnosti prestaju da važe, a u obrazloženju zakonskih izmena nije precizirano zbog čega država odustaje od postojećeg sistema podsticaja, niti da li će on biti zamenjen nekim novim merama.

Predsednik Centra za dostojanstven rad i naučni saradnik na Institutu za radno pravo Mario Reljanović ocenjuje da će ukidanje poreskih olakšica imati negativne posledice po tržište rada, naročito za osobe koje već pripadaju grupama koje se najteže zapošljavaju.

Kako ističe, poslodavci osim ovih poreskih podsticaja nisu imali značajnije motive da zapošljavaju dugoročno nezaposlene, mlade koji prvi put traže posao ili osobe sa invaliditetom. Iako ni postojeće olakšice nisu dovele do značajnog smanjenja nezaposlenosti u ovim kategorijama stanovništva, njihovo ukidanje, smatra on, teško može proizvesti bilo kakav pozitivan efekat.

Reljanović navodi da bi drugačija ocena bila moguća jedino ukoliko bi ukidanje postojećih mera predstavljalo uvod u potpuno novi paket podsticaja koji bi bio efikasniji od dosadašnjeg sistema. Međutim, za sada nema naznaka da će takav paket biti predstavljen.

Posebno problematičnim smatra činjenicu da izmene zakona nisu propraćene jasnim obrazloženjem razloga zbog kojih se ukidaju mere koje, kako kaže, u različitim oblicima postoje gotovo dvadeset godina. Prema njegovim rečima, čak ni tokom javne rasprave nije ponuđeno ozbiljnije obrazloženje zbog čega se država odlučila na ovakav potez. To, ocenjuje, ostavlja bez odgovora i stručnu javnost i sve one koji neposredno zavise od ovih podsticaja.

Reljanović smatra da bi bilo logično da se razlozi za ukidanje detaljno predstave, naročito ako je namera države da postojeći sistem zameni novim modelom podrške zapošljavanju. U suprotnom, teško je pronaći racionalno objašnjenje za odustajanje od mera koje nisu predstavljale veliko opterećenje za javne finansije.

On podseća da je broj korisnika ovih olakšica relativno mali, kao i da su podsticaji vremenski ograničeni na tri godine, zbog čega njihov uticaj na budžet i fondove socijalnog osiguranja nije značajan. Zbog toga, smatra, teško je poverovati da su razlozi za ukidanje fiskalne prirode.

Govoreći o mogućim zloupotrebama sistema, Reljanović kaže da su određeni problemi postojali praktično od trenutka kada su ove mere uvedene, ali ocenjuje da zloupotrebe nikada nisu bile toliko rasprostranjene da bi opravdale potpuno ukidanje poreskih olakšica.

Prema njegovom mišljenju, mnogo bi racionalnije bilo unaprediti postojeći sistem kontrole nego ukinuti podsticaje koji su predstavljali jedan od retkih mehanizama kojima je država pokušavala da stimuliše zapošljavanje osoba koje se teže uključuju na tržište rada.

Kada je reč o uvođenju novih mehanizama podrške, Reljanović ocenjuje da sadašnji sistem finansiranja podsticaja zapošljavanju ima brojne nedostatke, ali da bi reforme morale da budu mnogo šire od samog ukidanja poreskih olakšica.

„Prvi korak trebalo bi da bude veći rad sa nezaposlenim licima kako bi postala konkurentnija na tržištu rada kroz dodatne obuke, usavršavanje i druge programe aktivne politike zapošljavanja. Kada je reč o osobama sa invaliditetom, sistem podrške morao bi da bude jasniji i sveobuhvatniji, uz efikasnije korišćenje sredstava koja se prikupljaju od poslodavaca koji ne ispunjavaju zakonsku obavezu zapošljavanja osoba sa invaliditetom“, objašnjava naš sagovornik.

Prema njegovim rečima, upravo ta sredstva predstavljaju jedno od otvorenih pitanja, jer se, kako tvrdi, često troše nenamenski, dok nije dovoljno transparentno na koje programe i u kojoj meri odlaze.

„Ozbiljna reforma trebalo da obuhvati i promenu sistema procene radne sposobnosti osoba sa invaliditetom, koji je sada veoma loš. Godinama se najavljuju izmene ovog sistema, ali do danas nisu sprovedene“, navodi Reljanović.

Tek rešavanjem ovih problema, ocenjuje, moglo bi da se govori o stvarnoj reformi politike zapošljavanja osoba sa invaliditetom i drugih teže zapošljivih kategorija stanovništva.

U suprotnom, dodaje, ostaje neizvesno da li je ukidanje poreskih olakšica samo prvi korak ka novom modelu podrške ili signal da država više ne želi da ulaže sredstva u podsticanje zapošljavanja ovih grupa. Prema njegovoj oceni, utisak je da se izdvajanja za ovakve mere sve češće posmatraju kao nepotreban trošak, dok se istovremeno novac usmerava na druge programe koji, kako kaže, imaju veći politički efekat nego dugoročan uticaj na tržište rada.