Mehanička stabla za hvatanje ugljenika kao rešenje za klimatske promene

Profesor Državnog univerziteta u Arizoni Klaus Lakner (Klaus Lackner), pionir oblasti u direktnog hvatanja vazduha i skladištenja ugljenika, nedavno je u intervjuu za portal Inverse objasnio kako funkcionišu mehanička stabla, šta nosi budućnost hvatanja ugljen-dioksida direktno iz vazduha sa ciljem da se preče klimatske promene.

“U pitanju su visoki vertikalni stubovi sastavljeni od diskova obloženih hemijskom smolom, prečnika oko pet stopa (oko 1,5 metara), sa diskovima udaljenim oko dva inča (približno pet centimetara)“, kaže Lakner za Inverse.

Mehanička stabla funkcionišu tako što, dok vazduh prolazi kroz njih, površina diskova na njima upija ugljen-dioksid. Diskovi se napune u roku od 20 minuta, a potom se spuštaju u posudu ispod stabala. Nakon toga ugljenik se pomoću vode i pare šalje u zatvoreno okruženje, navodi Lakner.

Profesor Univerziteta u Arizoni je još u julu 2021. godine dobio sredstva u vrednosti od 2,5 miliona dolara od Ministarstva energetike Sjedinjenih Američkih Država za rad na uređajima koji hvataju ugljen-dioksid. Tada je Lakner imao u planu razvoj tri farme stabala koje bi imale sposobnost da upiju 1.000 tona ugljenika dnevno. Prva od tih farmi će početi da radi u aprilu ove godine, piše Futurism.com, pozivajući se na Inverse.

U intervjuu Lakner ističe činjenicu da je svaka tehnika ublažavanja globalnog zagrevanja nesavršena. On objašnjava kako će njegovo drveće koristiti manje energije nego drugi projekti intenzivnog hvatanja ugljenika, ali takođe upozorava da je u celoj stvari ključno što bolje skladištenje ugljenika. U suprotnom, naši unuci će morati ponovo da se bore sa “odbeglim” ugljenikom, napominje Lakner.

Osim toga, Lakner je iskazao zabrinutost kada je upitanju pristup Ministarstva energije (DOE) čitavoj stvari. Kako kaže, plaši ga to što se DOE ponaša kao da je tehnologija već spremna za praktičnu primenu.

„Nakon 30 godina zanemarivanja tehnologije, ne možemo samo da kažemo da postoje kompanije koje znaju kako da je primene i da je sve što treba da se stvar pogura. Climeworks je najveća kompanija koja se bavi direktnim komercijalnim hvatanjem i prodajom ugljenika po ceni od oko 500 do 1.000 dolara po toni. To je previše skupo”, napominje Lakner.

Činjenica je da ništa nije savršeno, ali nešto moramo da uradimo. Čini se da većina ekoloških napora dolazi kako sa prednostima tako i sa manama. Tako posmatrano, davanje prednosti progresu nad savršenstvom znači da možemo uporedo da idemo napred i razvijamo tehnologiju koja predstavlja spas naše planete.