Guardian: Da li je kraj za beogradsku klupsku scenu na Dunavu?

Splavovi u Beogradu, poput Zappa Barke, deo su lokalne kulture od šezdesetih godina. Građani ih koriste leti kao mesta za opuštanje pored reke, za roštilje i okupljanja sa prijateljima. Porodice su zakupljivale lokacije uz Dunav i Savu na 99 godina, renovirajući splavove u skladu sa dozvoljenim pravilima.

Devedesetih godina, nakon raspada Jugoslavije, beogradski splavovi su postali mesta za hedonistički noćni život. Veliki splavovi pretvarani su u improvizovane barove i klubove, stvarajući posebnu atmosferu uz muziku i opuštenu atmosferu. Najčuveniji je bio splav Crni Panter, koji je 2008. godine privukao pažnju benda The Police nakon koncerta u Beogradskoj areni. Ipak, iste godine Crni Panter je izgoreo u požaru, piše Guardian.

U tekstu pod naslovom „Da li je kraj za beogradsku klupsku scenu na Dunavu?“, britanski list navodi da je 20 godina splav bar Zappa Barka nalazio se na zavoju reke Dunav u centru Beograda. Posetioci su prelazili preko mostića do splava, gde su uživali u živoj muzici i DJ nastupima ili ostajali na palubi da dočekaju izlazak sunca. Međutim, u junu 2024. godine splavu je iznenada isključena struja, i barža je premeštena na novu lokaciju daleko od centra grada.

Posle pandemije, 2022. godine, gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić najavio je mere za uklanjanje najmanje dve trećine od 300 splavova u centru grada. Do sada je premešteno preko 70 splavova, uključujući i deset velikih splavova za zabave koji su privremeno postavljeni između mostova Ada i Gazela.

Zappa Barka je jedan od tih splavova. Iako je posećenost tokom leta bila dobra, DJ Marko Milić primećuje da sada gotovo niko više ne dolazi, jer je lokacija daleko od centra. Zappa Barka je prošla bolje nego drugi manji splavovi, poput kluba 20/44, koji su odvučeni 20 kilometara uzvodno, gde su ostavljeni da trunu ili budu opljačkani.

Beograđani su podeljeni oko ovog čišćenja. Milica Jovanović, redovna posetiteljka kluba 20/44, kaže da je uklanjanjem splavova „izbrisana cela društvena scena jedne generacije“. S druge strane, vlasnik Brodića, Bane Susić, smatra da bi selidba donela mirniji život i da obala sada izgleda čistije i modernije.

Neki koji su u početku podržavali mere sada izražavaju žaljenje, poput Maje Đurić, koja je prvobitno bila za regulaciju iz ekoloških razloga. Ona smatra da se društvena funkcija splavova zamenjuje sterilnom, luksuznom obalom, namenjenom uglavnom eliti. Pomenula je i kontroverzni projekat „Beograd na vodi“, gde su delovi starog Beograda očišćeni da bi se napravilo mesto za luksuzne stanove, barove i prodavnice, što je izazvalo masovne proteste širom grada.

Ali retko gde izbija protest zbog uklanjanja splavova jer se to dešava na suptilan, postepen način. Ipak, to je deo šireg trenda u kojem Beograd gubi svoje alternativne barove i nezavisne klubove zbog brzog razvoja grada. Ova promena ljude vraća na privatne, porodične splavove.

Jedan od zagovornika ovakvog načina života na splavu je Nikola Tošić, čija porodica poseduje prelep drveni splav već 40 godina na mirnoj strani poluostrva Ade Ciganlije, na oko šest kilometara od centra Beograda. Ova oblast je okružena prirodom i deluje udaljeno od urbanog života, iako je samo 20 minuta udaljena autobusom, a lako se stiže i peške od Savskog jezera. Za Tošića, splavovi su mesta okupljanja prijatelja i porodice i nemaju nikakve veze sa splavovima za žurke koji su se pojavili devedesetih.

„Jednostavno dolazimo ovde s prijateljima da roštiljamo, plivamo, opustimo se posle posla. Komšije se međusobno pomažu, svi smo različitih pozadina, ali splavovi su nam zajednički. To je pravi život na splavu“, rekao je Tošić, prenosi Guardian.