Najveći poslodavci u Srbiji ne zarađuju najviše: Na jednoj strani javni sektor, na drugoj banke i energetika

Analiza strukture srpske ekonomije otkriva jedan, uslovno rečeno, paradoks – kompanije sa najviše zaposlenih često nisu i najprofitabilnije. Ukratko, javni sektor drži tržište rada, a banke i energetika ubiru najveću dobit.

Kada se domaća privreda analizira kao celina, uočava se nekoliko jasnih obrazaca: dominacija javnog sektora i infrastrukture, snažno prisustvo trgovine i uslužnih delatnosti, kao i sporadično prisustvo velikih stranih investitora. Ova kombinacija nije slučajna, već je pokazatelj modela koji se oslanja na „velike sisteme“.

Na vrhu liste najvećih poslodavaca su kompanije poput Elektroprivrede Srbije (EPS), Pošte Srbije, Telekoma i Elektrodistribucije, što potvrđuju i podaci koje nam je dostavila bonitetna kuća CompanyWall – EPS Beograd ima između 19.000 i 20.000 zaposlenih i ubedljivo je najveći poslodavac u zemlji, dok JP Pošta Srbije zapošljava oko 14.000 ljudi.

Ovakve firme pripadaju sektoru infrastrukture i javnih usluga, koji globalno imaju najveći broj zaposlenih jer obezbeđuju osnovne funkcije (struja, komunikacije, transport). Njihova ključna karakteristika nije visoka produktivnost po zaposlenom, već stabilnost i političko-ekonomski značaj.

Drugi sloj liste čine veliki trgovinski i potrošački sistemi, pre svega Delhaize Serbia i Idea Marketi. Delhaize ima više od 12.000 zaposlenih. To ukazuje na ekonomiju koja je snažno orijentisana ka potrošnji, maloprodaji i distribuciji, a ne ka visokoindustrijskoj proizvodnji. Veliki broj radnika u trgovini obično znači nižu prosečnu produktivnost, ali široku teritorijalnu rasprostranjenost radnih mesta.

Treći važan segment su infrastrukturna i transportna javna preduzeća poput GSP Beograd, Infrastruktura železnice Srbije i JKP Gradska čistoća Beograd. Ona zapošljavaju hiljade radnika (GSP oko 5.800, železnice oko 5.700) i imaju sličan profil kao EPS – visoka zaposlenost uz često slabiju finansijsku efikasnost. Njihova uloga je sistemska, ne tržišna, jer delatnost ovih preduzeća podrazumeva da građanima omogući što lakši i funkcionalniji život u urbanoj sredini.

Zanimljiv kontrast čine strane i privatne kompanije na listi, kao što su Robert Bosch doo Beograd, NCR doo Beograd, Securitas SE doo Beograd i G4S Secure Solutions doo Beograd. Ove firme su deo globalnih lanaca i često imaju drugačiji profil zaposlenih – više uslužnih, tehničkih i specijalizovanih radnih mesta. Ipak, i među njima dominiraju sektori sa velikim brojem zaposlenih, kao što su NCR ili firme za pružanje usluga obezbeđenja (Securitas Se, G4S Secure Solutions).

Industrijski sektor je prisutan, ali ne dominantan u Beogradu – HBIS Group Serbia Iron & Steel i NIS a.d. Novi Sad jesu veliki sistemi, ali su geografski i operativno više vezani za druge delove Srbije. Njihovo prisustvo na listi više govori o centralizaciji upravljanja u Beogradu, nego o realnoj industrijskoj zaposlenosti u samom gradu.

Finansijski sektor, predstavljen kroz Banca Intesa Beograd, pokazuje još jedan bitan aspekt – banke imaju relativno manji broj zaposlenih u odnosu na prihod i profit, što znači veću produktivnost po zaposlenom. Ovo potvrđuje širi obrazac – kompanije sa najviše zaposlenih nisu nužno i najefikasnije ili najprofitabilnije.

Kada podatke o broju zaposlenih uporedimo sa podacima o dobiti za 2024. godinu dobija se jasna i, na prvi pogled, kontradiktorna slika. Firme koje zapošljavaju najviše ljudi često nisu one koje generišu najveći profit, dok su finansijski i energetski sektor disproporcionalno profitabilni u odnosu na broj zaposlenih. To je tipičan obrazac za ekonomije u kojima veliki javni sistemi imaju socijalnu, a ne isključivo tržišnu funkciju.

Najupadljiviji primer je Elektroprivreda Srbije sa dobiti od oko 24,4 milijarde dinara. Ovaj rezultat dolazi nakon perioda velikih gubitaka i stabilizacije poslovanja, što je u skladu sa izveštajima o oporavku energetskog sektora u Srbiji u periodu od 2023. do 2024. godine usled rasta cena električne energije i restrukturiranja.

Međutim, iako je EPS među najprofitabilnijima u apsolutnom iznosu, njegova dobit po zaposlenom ostaje relativno skromna zbog ogromnog broja radnika, što potvrđuje tezu o niskoj produktivnosti velikih javnih sistema.

Još izraženiji primer efikasnosti je Banca Intesa, sa skoro 26,8 milijardi dinara dobiti, što je najviša vrednost na listi. Bankarski sektor u Srbiji poslednjih godina beleži rekordne profite zbog rasta kamatnih stopa. Za razliku od EPS-a, banke ostvaruju visoku dobit sa relativno manjim brojem zaposlenih, što znači izuzetno visoku produktivnost po radniku.

Sličan, iako manje ekstreman obrazac vidi se kod Telekoma Srbija sa oko deset milijardi dinara dobiti i Delhaize Serbia sa oko 7,4 milijarde. Telekom ima stabilne i visoke prihode, dok Delhaize, uprkos ogromnom broju zaposlenih, ostvaruje solidnu dobit zahvaljujući velikom obrtu robe i dominaciji u maloprodaji.

Sa druge strane nalaze se veliki gubitaši, što dodatno osvetljava strukturne slabosti. Elektrodistribucija Srbije beleži gubitak od oko 6,9 milijardi dinara, dok Infrastruktura železnice Srbije ima minus od oko 4,6 milijardi. Još izraženiji je slučaj HBIS Group Serbia Iron & Steel sa ogromnim gubitkom od preko 17 milijardi dinara, što je posledica globalnog pada cena čelika i visokih troškova energije – trend koji je široko zabeležen u evropskoj industriji tokom 2024. godine.

Ovi podaci potvrđuju da industrija i infrastruktura nose najveći teret volatilnosti i često posluju sa gubicima uprkos velikoj zaposlenosti.

Gradski sistemi poput GSP Beograda, takođe, su u minusu (oko dve milijarde dinara), što je očekivano jer funkcionišu kao subvencionisane javne usluge. Njihov cilj nije profit, već dostupnost prevoza, pa se finansijski rezultat mora posmatrati kroz budžetsku podršku grada, a ne tržišnu logiku.

Zanimljiv srednji sloj čine firme sa umerenim, ali stabilnim profitom, kao što su Robert Bosch Srbija, NCR Corporation Serbia i NIS. One pokazuju tipičan obrazac stranih i korporativnih sistema: kontrolisan broj zaposlenih i fokus na operativnu efikasnost. Njihovi profiti nisu ekstremni kao kod banaka, ali su stabilni i manje volatilni od industrijskih giganata poput HBIS-a.

Kada se svi podaci objedine, dobija se jasna podela ekonomije Beograda na tri nivoa profitabilnosti. Na vrhu su finansije i energetika sa ogromnim apsolutnim profitima, u sredini su trgovina i međunarodne kompanije sa stabilnim, ali umerenim rezultatima, dok su na dnu infrastruktura i teška industrija, koje često posluju sa gubicima. Ovaj jaz između zaposlenosti i profitabilnosti potvrđuje da najveći poslodavci u Srbiji ne generišu proporcionalno najveću vrednost, već da je kapital i dalje koncentrisan u manjim, efikasnijim sektorima.