Srbija ne treba da preskače stepenice – treba brže da se penje

Justin Yifu Lin je profesor ekonomije na Pekinškom univerzitetu i jedan od najuticajnijih razvojnih ekonomista današnjice. Od 2008. do 2012. obavljao je funkciju glavnog ekonomiste i potpredsednika Svetske banke. Bio je prvi ekonomista iz zemlje u razvoju koji je ikada zauzeo tu poziciju, a prethodnici su mu bili Džozef Stiglic, Lorens Samers i Stenli Fišer.

Doktorirao je na Univerzitetu u Čikagu, gde je studirao pod mentorstvom nobelovca Teodora Šulca. Osnivač je i direktor Instituta za novu strukturnu ekonomiju na Pekinškom univerzitetu, a autor je više od 20 knjiga, među kojima se ističu „The Quest for Prosperity“ i „Demystifying the Chinese Economy“. Od 2013. godine je savetnik Državnog saveta Kine.

Lin je na beogradskom kongresu učestvovao na panelu o Novom globalnom ekonomskom poretku, a za Biznis.rs je govorio o komparativnim prednostima Srbije, kineskom modelu rasta i mogućim zamkama razvoja.

Vaša teorija “Nove strukturne ekonomije” zagovara da država treba aktivno da podstiče industrije u kojima zemlja ima latentnu komparativnu prednost. Koje sektore biste izdvojili kao prednost Srbije?

„Srbija trenutno ima jasne snage u poljoprivredi, rudarstvu i nekim industrijskim granama, kao i u turizmu i uslugama. To je dobra osnova, ali se na njoj treba graditi i kontinuirano penjati na lestvici.

Uzmimo, na primer, poljoprivredu. Potrebno je unaprediti tehnologiju i kvalitet proizvoda, a za to su neophodna zajednička ulaganja privatnog sektora i države – recimo, u sisteme za navodnjavanje, gde deo može da uradi privreda, a deo mora država.

Rudarstvo je već dobro razvijeno, privukli ste strane direktne investicije, uključujući kineske. To je pohvalno. Ali uz prihode od mineralnih sirovina dolazi i odgovornost: treba izbegavati zarobljavanje i korupciju, i ne trošiti sve odmah – deo treba sačuvati za crne dane. I, što je važnije, te prihode možete koristiti za diversifikaciju, da finansirate prelazak u industrije sa višom dodatnom vrednošću.

Turizam je vaša prednost, ali zahteva znatna ulaganja: hoteli, aerodromi, logistika… To se neće desiti samo od sebe.

Šta sve ovo povezuje? Princip je uvek isti: tržišna konkurencija daje podsticaj preduzetnicima, ali država mora da im pomogne da prevaziđu prepreke koje sami ne mogu. Treba krenuti od auto-delova ka ICT sektoru, veštačkoj inteligenciji ili biotehnologiji. To nije nemoguće, ali zahteva aktivnu ulogu države u ohrabrivanju privatnog sektora da uđe u te oblasti.“

Srbija ima svega šest miliona stanovnika i nema izlaz na more. Da li je to strukturno ograničenje?

„Ni govora. Pogledajte Švajcarsku – isto kopnena zemlja, manje od deset miliona stanovnika, a ima BDP po glavi veći od 100.000 dolara, više nego SAD. Ili Singapur – sedam miliona ljudi, BDP po glavi stanovnika 95.000 dolara. Veličina nije prepreka, ona zapravo znači da ne morate biti jaki u svemu, dovoljno je da budete izvrsni u nekoliko sektora. U tom smislu imate jednake šanse kao i mnogo veće ekonomije, samo vam je potrebna prava ideja i prava strategija.“

Svetski kongres ekonomista bavi se temom – demokratija naspram autokratije u ekonomskom razvoju. Kineski model pokazuje brz rast bez zapadnog tipa demokratije. Da li je to model koji se može primeniti i drugde ili je specifično kinesko iskustvo?

„Mislim da je najvažnija stvar ideja i strategija, a ne politička institucija. Svaka zemlja mora da pronađe sopstveni model upravljanja koji odražava njenu kulturu i vrednosti. Nijedna politička institucija ne može se transplantirati iz druge zemlje. Uz to, ako pogledate uspešne zemlje videćete da imaju veoma različite političke aranžmane. Dakle, nije tačno da je samo demokratija funkcionalni model – postoje i drugi oblici koji su godinama obezbeđivali stabilnost i dinamičan rast.“

Srbija je jedna od retkih evropskih zemalja koja je značajno produbila ekonomske veze sa Kinom kroz investicije i infrastrukturne projekte (Pojas i put). Kako vidite budućnost te saradnje u kontekstu sve oštrije geopolitičke podele Istok-Zapad?

„To je prilika koju Srbija ima – kao i druge zemlje u razvoju. Kina gradi infrastrukturu koja je dobra za domaću ekonomiju i donosi posao, kapital i tehnologiju, a istovremeno i profit za kineske kompanije. Obe strane imaju koristi. Ako neke druge sile nisu zadovoljne tim partnerstvom, to je zato što žele da zadrže svoju hegemoniju. Ali zašto bi Srbija žrtovala sopstvene interese da bi štitila tuđu hegemoniju? Nema nikakvog razloga za to.“

Koje su najčešće greške koje zemlje u razvoju prave kada pokušavaju da preskoče razvojne faze i odmah izgrade napredne industrije?

„Namere su dobre, ali su rezultati gotovo uvek loši. Ne možete učiniti čoveka debelim jednim zalogajem. Razvoj funkcioniše samo ako sledite komparativne prednosti, korak po korak. Svaki korak izgleda mali, ali kumulativno – napredak može biti izuzetno brz.

Uzmite kineski grad Šenžen. Pre četrdeset godina to je bila mala ribarska varoš. Počeli su sa radno-intenzivnom montažom – najjednostavnijom stvari koju su mogli. Time su stvorili radna mesta, prihod, kapital i devize. I onda su se korak po korak peli uz industrijsku lestvicu. Danas je to jedan od najvećih svetskih tehnoloških centara. Svaki pojedinačni korak bio je skroman, ali je njihov zbir impresivan. Isti put stoji otvoren i za Srbiju.“