Nobelovac Žan Tirol: Bez poverenja nema ni ekonomije ni demokratije

„Živimo u nemirnim vremenima obeleženim individualizmom, geopolitičkim tenzijama i erozijom poverenja, dok istovremeno ostajemo međuzavisni pred pretnjama kao što su klimatske promene“.

Ovo je polazna tačka iz koje je nobelovac Žan Tirol, profesor Univerziteta u Tuluzu, jedan od najuticajnijih savremenih ekonomista poznat po radu na regulaciji tržišta, konkurenciji, monopolima i teoriji igara, razvio teorijski okvir koji se bavi jednim od ključnih pitanja savremene ekonomije: šta čini da društva i organizacije uopšte funkcionišu?

On je na prvom predavanju Svetskog kongresa ekonomista u Beogradu krenuo od klasičnog sociološkog uvida: da bismo sarađivali moramo znati nesto jedno o drugom. Ali odmah dodaje slozenost – istoričar Ernest Renan je jos u 19. veku primetio da nacija nastaje ne samo na osnovu onoga sto njeni članovi dele, već i onoga što zajedno zaborave. Kolektivni zaborav starih sukoba nije slabost – on je preduslov saradnje.

„Zajednički identitet je mazivo koje pokreće organizacije i društva“, zaključio je Žan Tirol.

Prema njegovim rečima, ova logika važi na svim nivoima – između nacija, unutar firmi, pa čak i u ličnim odnosima. Kada delimo vrednosti, ili bar neke zajedničke reference, lakše delegiramo, lakše se otvaramo, lakše govorimo istinu nadređenima. Poverenje snižava transakcione troškove, ali i organizacione.

Ipak, Tirol nije idealizovao mehanizme izgradnje zajednice.

„Zajednički identitet se, nažalost, često gradi ne kroz ono što nas ujedinjuje, već kroz zajedničku mržnju prema spoljnoj grupi. Svaki lider – politički, verski, korporativni – koji želi brzo da stvori koheziju sklon je tome da naglasi pretnju spolja. Mediji i društvene mreže pogoršavaju ovu dinamiku. Konflikt privlači pažnju, polarizacija povećava angažman“.

Profesor Tirol je citirao istraživanja koja pokazuju da su Amerikanci – na primer, demokrate i republikanci – zapravo manje udaljeni jedni od drugih nego što to medijski prostor sugeriše. Potrebno je, kako kaže, aktivno buditi zajednički identitet.

Informacija kao most – ili kao rizik

Centralni deo predavanja bio je teorijski model koji Žan Tirol razvija i koji kaže da „ako zajednički identitet podstiče saradnju, pitanje je kako se do njega dolazi kroz razmenu informacija, a ne samo kroz zajednička iskustva ili podsticaje“.

Model polazi od dva agenta koji ne znaju koliko su kongruentni, odnosno koliko zaista dele vrednosti i ciljeve relevantne za zadatak koji treba da obave zajedno. Razmenom informacija o sebi postepeno grade zajedničku procenu te kongruentnosti. Ali razmena nosi rizik jer možete otkriti da niste kompatibilni — i tada saradnja propada.

Ključni nalaz profesora Tirola je da ne postoji jedan optimalan nivo informisanosti. Ponekad je korisno znati manje – u povremenim interakcijama gde zajedničko prisustvo već stvara dovoljno kohezije i gde bi dodatno znanje o razlikama samo narušilo odnos. U dugoročnim poslovnim i ličnim vezama, međutim, više transparentnosti obično vodi boljim ishodima.

On je naglasio i jednu dalekosežnu posledicu pada poverenja: kada se smanji verovanje da će drugi uložiti napor da izgrade zajedništvo, racionalan odgovor je povući se u sebe.

„Umesto partnerstva biramo samostalnost. Umesto tima – individualni rad. Ova dinamika ne ostaje u privatnoj sferi, ona oblikuje i poslovne strategije i politička raspoloženja i arhitekturu institucija“, naglasio je.

Na kraju, profesor Tirol je naglasio razliku između istorije i kolektivnog pamćenja. Svaka zajednica konstruiše narativ o sebi i taj narativ gotovo nikad nije neutralan. Politički i verski lideri oduvek su bili „preduzetnici zajedničkog identiteta“: birali su šta će se pamtiti, šta zaboraviti, i kako će se interpretirati prošlost u funkciji sadašnje kohezije.

„Ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost. Ko kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost“, citirao je Tirol Džordža Orvela, bez ironije – kao analitički opis mehanizma koji je i dalje potpuno operativan.

Nacionalne himne, sportska takmičenja, zajednički jezici, rituali, sve su to alati koji stvaraju osećaj sličnosti, i svi imaju merljive efekte na koheziju i saradnju.

Zašto je ovo važno za poslovni svet?

Tirolov teorijski okvir nije akademska apstrakcija. Svaki menadžеr koji gradi tim, svaki preduzetnik koji definiše kulturu kompanije, svaki lider koji pokušava da premosti razlike između zaposlenih, suočava se tačno sa onim problemom koji je Žan Tirol formalizovao: kako izgraditi dovoljno zajedničkog identiteta da saradnja bude moguća, a da se pritom ne naruše individualne razlike koje donose vrednost?

„Odgovor nije jednostavan, ali polazna tačka je jasna: poverenje nije ‘meko’, ono je infrastruktura. Bez njega ni podsticaji, ni procedure, ni tehnologija ne mogu nadoknaditi troškove koje nameće nefunkcionalna organizacija“, zaključio je.

Žan Tirol je 2014. godine dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju za „analizu tržišne moći i regulacije“. Nobelov komitet istakao je da je njegov rad značajno unapredio razumevanje načina na koji države mogu da regulišu velika preduzeća, a da pritom očuvaju konkurenciju i podstaknu inovacije.