Evropska energetska politika na testu vremena – da li je zelena ekonomija rešenje problema?

Ratni sukob u Ukrajini bio je alarm za buđenje energetskog sektora Evrope i doneo je potrebu da se što pre pronađe rešenje za redefinisanje ove oblasti.

Ubrzo nakon početka rata usvojen je niz mera, od kojih su se neke pokazale korisnim, dok druge baš i ne. Svakako se javila potreba za balansom ponude i tražnje energije, za smanjenjem birokratije i poboljšanjem alata za praćenje kako bi se procenila efikasnost politike.

Autori rada za istraživačku mrežu EconPol Europe, u kojoj učestvovao i nemački IFO institut, navode da je potreban nastavak integracije evropskih tržišta i električne energije i gasnih mreža, odnosno „da je to od suštinskog značaja kako bi se bolje izbalansirale regionalne nestašice“.

Evropa je dugo imala koristi od pouzdanog snabdevanja jeftinom ruskom energijom i mogla je da zadovolji veći deo svojih potreba, međutim, rat u Ukrajini je sve to promenio i ukazao na nezdravu zavisnost. Evropska unija je počela da uvodi sankcije Rusiji, a njene države članice su se borile sa nedostatkom energenata, obuzdavanjem cena gasa i struje na domaćim tržištima. U ovom radu se navodi da energija nije bila jedina opasnost za Evropu.

Članice EU su punile svoja skladišta gasom, ali nisu zanemarivale ni upotrebu fosilnih goriva, poput uglja (primer Nemačke) i imale su sreće, ispostavilo se, što su prethodne dve zime bile blage, inače se samo može pretpostaviti šta bi se desilo.

Kako se dalje navodi u izveštaju, jedan od najvećih izazova EU u postizanju energetske bezbednosti je sprovođenje „zelene ekonomije“, kao i to kako je održati konkurentnom na tržištu. Pitanje koje autori postavljaju je – da li su održivost, bezbednost i konkurentnost uopšte kompatibilni?

„Konceptualno, konkurentnost zavisi od mnogih faktora, kao što su stepen fleksibilnosti tržišta rada, dostupnost kvalifikovane radne snage, kapitala i pouzdanog snabdevanja energijom, kao i nematerijalne stvari poput znanja, efekata aglomeracije i poverenja u institucije, pri čemu su različiti faktori važni za različite industrije. Energetski aspekt konkurentnosti vođen je mnoštvom faktora, kao što su cene, kvalitet infrastrukture, istraživanja i razvoja (R&D), brzina i pouzdanost planiranja i odobrenja projekta, cene CO2, mehanizma za prilagođavanje granice ugljenika (CBAM) i slično“, navodi se u EconPol Europe.

Ipak, iako su cene energije bile samo jedan od faktora turbulencija, rast koje su imale ukazao je na značajnu pretnju konkurentnosti nekih evropskih industrija. Cene jesu pale nakon svog vrhunca u leto 2022, ali su i dalje iznad svog dugogodišnjeg niskog nivoa, navodi se u studiji.

Generalno, mala je verovatnoća da će se cene goriva i struje koje su zabeležene u deceniji pre krize vratiti. Tokom prethodne decenije, do 2020. godine, prosečne cene industrijske električne energije u EU neznatno su porasle. Iako su uporedive sa cenama u Kini i niže od Japana, one su i dalje skoro duplo veće od nivoa u SAD i više nego u većini drugih zemalja G20. Ove razlike nisu bile isključivo vođene veleprodajnim cenama ili troškovima proizvodnje električne energije, već poreskom politikom u EU, regulacijom cena i subvencijama u zemljama G20, navodi se u radu. 

Ipak, cene energije nisu jedino merilo za konkurentnost u EU. Infrastruktura, troškovi plata, kvalifikacije zaposlenih, fleksibilnost tržišta rada i razlike u administrativnim opterećenjima igraju važnu ulogu. Shodno tome, analiza prethodne i buduće konkurentnosti treba da obuhvati širu sliku.

Kada je nastupila kriza 2022. godine i kako je dolazila zima, zabrinutost je prvenstveno bila oko kratkoročnih posledica potencijalne nestašice prirodnog gasa i rastuće cene energije.

Dugogodišnji napor dugoročne dekarbonizacije ostao je na čekanju. Ipak, ukupne emisije u EU su blago opadale, i zbog toga što je apelovano da se smanji potrošnja enegije.

Prema Međunarodnoj agenciji za energiju (2023), emisije u EU su smanjene za 2,5 odsto, uprkos krizi prirodnog gasa, koju je pratila i kriza u hidro i nuklearnom sektoru. Korišćenje energije u EU se znatno promenilo, mrki ugalj je „oživeo“, a najviše je opalo korišćenje prirodnog gasa i nuklearne energije.

S obzirom na važnost energije, i nepovoljnih geopolitičkih događaja proteklih godina, Evropska komisija je donela REPowerEU plan, koji uključuje povećanje i proizvodnju čiste, zelene energije, i istovremeno rad na uštedi energije, kao i na njenu diverzifikaciju.

Plan Evropske komisije REPowerEU (Evropska komisija 2023e), uključuje povećanje proizvodnje čiste energije, pored uštede energije i diverzifikacije snabdevanja energijom. Do sada je mobilisano približno 72 milijarde evra u grantovima i 225 milijardi evra u zajmovima prenamenom Instrumenta za oporavak i otpornost (RRF).

Takođe je podignuta lestvica za neke oblike zelene energije: povećan je cilj za udeo obnovljivih izvora na 42,5 odsto do 2030. godine (podižući ga na 45 procenata kao neobavezujuću ambiciju), podignuti su ciljevi proizvodnje biometana na 35 bcm (360 TWh) do 2030. godine, a cilj za korišćenje vodonika iz obnovljivih izvora na 20 Mt do 2030. (od čega će oko četiri megatone biti u obliku amonijaka).

Pročitajte i prvi deo našeg istraživanja: Ozelenjavanje domaće proizvodnje struje – težak i skup, ali neizbežan proces