Neplaćeno odsustvo pauzira poreze i doprinose, ali ne uvek i osiguranje

Porodične obaveze, selidba, radovi u kući ili sezonski poslovi u poljoprivredi samo su neki od razloga zbog kojih zaposleni u Srbiji traže neplaćeno odsustvo. Zakon o radu omogućava ovakvu vrstu pauze u poslu, ali tokom tog perioda radnicima po pravilu ne teče staž osiguranja, dok poslodavac nije u obavezi da im isplaćuje zaradu i uplaćuje poreze i doprinose.

Postoje, međutim, i situacije u kojima radni odnos miruje po sili zakona, bez mogućnosti da na to utiču ni zaposleni ni poslodavac.

“Prema Zakonu o radu u Srbiji postoje dve vrste vrste neplaćenog odsustva. Prvo je klasično neplaćeno odsustvo, koje poslodavac odobrava na zahtev zaposlenog. Za razliku od plaćenog odsustva, poslodavac ima diskreciono pravo da dozvoli ili ne dozvoli njegovo korišćenje, a zakon ne ograničava poslodavca i zaposlenog kada je reč o razlozima. Dovoljno je da zaposleni podnese molbu za korišćenje neplaćenog odsustva, u kojoj navodi razloge za njegovo korišćenje, a poslodavac će odlučiti da li će ga odobriti”, kaže za Biznis.rs predsednik Centra za dostojanstven rad i naučni saradnik na Institutu za radno pravo Mario Reljanović.

Poslodavci, po pravilu, izlaze u susret zaposlenima kada je reč o porodičnim i drugim privatnim okolnostima za koje zakon ne predviđa pravo na plaćeno odsustvo ili kada je zaposleni već iskoristio dane plaćenog odsustva po drugom osnovu. Među najčešćim razlozima za odobravanje neplaćenog odsustva su radovi u kući, preseljenje, porodična okupljanja, bolest člana porodice ili bliske osobe, kao i rođenje unuka ili unuke. Među razlozima se često navode i sezonski radovi u poljoprivredi, kao i neki drugi kratkotrajni poslovi.

“Poslodavci izlaze u susret ovim zahtevima praktično uvek, osim ukoliko ne postoji izuzetna potreba za konkretnim zaposlenim u periodu u kojem želi da odsustvuje, a nije moguće naći zamenu. Često se u kolektivnim ugovorima ili pravilnicima o radu navode i neke druge životne situacije, a postoje i primeri kada poslodavci ne zahtevaju neko posebno obrazloženje”, objašnjava Reljanović.

Kada je reč o takozvanom mirovanju radnog odnosa, neplaćeno odsustvo nastupa automatski danom nastupanja zakonom propisane okolnosti, bez mogućnosti da na to utiču ni zaposleni ni poslodavac.

“Spisak ovih situacija je strogo ograničen zakonom i ne mogu se normirati nove situacije ovog tipa kolektivnim ugovorom ili pravilnikom o radu. Najčešće do mirovanja dolazi zbog izvršenja kazne zatvora u trajanju kraćem od šest meseci, izbora na javnu funkciju ili upućivanja na rad u diplomatsko-konzularno predstavništvo Srbije u inostranstvu, ali su moguće i neke druge situacije”, ukazuje naš sagovornik.

Bez poreza i doprinosa, uz izuzetak zdravstvenog osiguranja

Tokom neplaćenog odsustva, po pravilu, zaposlenom ne teče staž osiguranja, pa se za taj period ne uplaćuju porezi i doprinosi. Kako nema isplate zarade, ne postoji ni obaveza poslodavca da obračunava i plaća porez na zaradu.

Ipak, postoje izuzeci koji proističu iz same prirode neplaćenog odsustva kada je reč o zdravstvenom osiguranju.

“Ako je roditelj deteta do tri godine starosti izabrao da bude na neplaćenom odsustvu, njemu će teći staž zdravstvenog osiguranja (ne i PIO). Takođe, u svim situacijama u kojima nastupi mirovanje radnog odnosa, staž osiguranja ne teče kod poslodavca, ali se podrazumeva da je zaposleni ‘pokriven’ nekom vrstom osiguranja na drugoj poziciji zbog koje je nastupilo mirovanje radnog odnosa. Na primer, ako je izabran na funkciju njemu svakako teče staž osiguranja (i zdravstvenog i PIO), ali ne kod poslodavca kod kojeg je zaposlen, već u organu u kojem obavlja funkciju”, objašnjava Relajnović.   

Prema njegovim rečima, generalno, period koji zaposleni provede ne neplaćenom odsustvu najčešće predstavlja „prazan hod“ u stažu osiguranja, ali su ti periodi uglavnom kraći i incidentni, ne ponavljaju se, tako da na kraju radnog veka nemaju neki drastičan uticaj na ukupan staž.

“Poslodavac će svakako o tome dobro razmisliti kada bude odobravao neplaćeno odsustvo. U posebnim režimima radnog odnosa postoje mogućnosti za neplaćeno odsustvo do godinu dana, koje mogu koristiti zaposleni u nauci i visokom školstvu. Tu je, kao što sam napomenuo, i neplaćeno odsustvo roditelja koje se nastavlja na odsustvo radi nege deteta i koje, po prirodi stvari, može da traje oko dve godine”, ističe Reljanović.

Za razliku od klasičnog neplaćenog odsustva, kod mirovanja radnog odnosa ono traje sve dok traju okolnosti koje su ga izazvale. One su najčešće kratkotrajne, ali ne postoji opšte pravilo. Tako, na primer, ako je neko izabran za narodnog poslanika u više uzastopnih mandata, mirovanje radnog odnosa može trajati i duže od deset godina.

Sa druge strane, zakon ne predviđa mogućnost da poslodavac natera zaposlenog da ode na neplaćeno odsustvo zbog smanjenog obima posla ili sličnih razloga. U takvim situacijama može se primeniti takozvani „prinudni odmor“, za koji radnik nije odgovoran, a koji predstavlja oblik plaćenog odsustva.