Da li državne subvencije pokreću globalnu trgovinsku neravnotežu?

Pitanje globalnih trgovinskih neravnoteža ponovo je na dnevnom redu ekonomske politike, a sve više pažnje privlači uloga industrijskih subvencija – posebno onih koje Kina usmerava ka strateškim sektorima.

Tim analitičara Evropske centralne banke (Maria Grazia Attinasi, Lukas Boeckelmann, Isabella Moder, Til Pommer i Tajda Spital) objavio je na zvaničnom blogu ECB opsežnu analizu koja, oslanjajući se na nov skup podataka OECD-a o velikim proizvodnim kompanijama (baza MAGIC), poredi državnu podršku firmama u Kini, SAD i evrozoni, i pokušava da odgovori na pitanje da li ta podrška realno oblikuje tokove svetske trgovine.

Prema podacima MMF-a, globalne neravnoteže – zbir apsolutnih vrednosti tekućih računa svih zemalja, izražen kao procenat svetskog BDP-a – popele su se na 3,7 odsto svetskog BDP-a u 2025. godini, nakon što su 2019. iznosile 2,8 procenata. Kina, SAD i evrozona istorijski su najveći pojedinačni izvor tih neravnoteža.

Kineski suficit tekućeg računa dostigao je rekordnih 0,6 odsto svetskog BDP-a (odnosno 3,8 odsto kineskog BDP-a), američki deficit ostaje najveći na svetu (0,9 odsto svetskog BDP-a), dok evrozona beleži znatno skromniji, ali uporan suficit od 0,3 odsto svetskog BDP-a.

Autori odmah stavljaju do znanja da osnovni pokretač ovih neravnoteža i dalje ostaje razlika između nacionalne štednje i investicija – to je „makro“ objašnjenje na koje se oslanjaju i MMF i G7 stručna grupa.

Ali u analizi se pravi važna distinkcija: dok makro industrijske politike (na primer, mere koje podstiču štednju ili drže kurs potcenjenim) direktno utiču na tekući račun, mikro mere – subvencije, poreske olakšice, povoljni krediti pojedinim firmama – imaju, prema literaturi na koju se ECB poziva, mnogo nejasniji i slabiji uticaj na agregatnu spoljnotrgovinsku ravnotežu. Upravo je ta mikro dimenzija tema ECB analize.

Četiri nalaza iz baze MAGIC

Koristeći OECD-ovu bazu MAGIC, koja prati 525 velikih proizvodnih kompanija u 15 sektora i 52 zemlje u periodu 2005-2024, autori dolaze do četiri ključna zapažanja.

Prvo, državna podrška globalno raste i sve više se koncentriše na strateške sektore. Od svetske finansijske krize do danas, subvencije kao udeo u ukupnim troškovima velikih firmi gotovo su se udvostručile, dostigavši 108 milijardi dolara u 2024. godini, sa najizraženijim rastom u Kini. Automobilska industrija i poluprovodnici dobijaju najveći deo te podrške, dok je intenzitet subvencija – meren u odnosu na troškove firmi – najveći u poluprovodnicima (oko 3,9 odsto troškova u poslednjih pet godina) i solarnim panelima (3,6 odsto), naspram svega 0,8 odsto u automobilskoj industriji.

Drugo, obim i sektorska raspodela podrške dramatično se razlikuju od zemlje do zemlje. U 2024. subvencije su činile oko dva procenta troškova domaćih firmi u Kini, naspram 1,4 odsto u SAD i samo 0,6 odsto u evrozoni. Kina, uz to, podržava znatno veći broj sektora nego SAD. Zanimljivo je i kako se podrška strukturira: kineske firme najviše koriste povoljnije kreditiranje od tržišnog, američke se oslanjaju na poreske olakšice, a firme u evrozoni prevashodno na direktne državne grantove.

Treće, sektorska alokacija subvencija u Kini se jasno pomera – opada podrška sektorima vezanim za nekretnine (aluminijum, cement) i zrelim industrijama, dok raste podrška poluprovodnicima, transportu, đubrivima i hemijskoj industriji. U SAD i evrozoni taj obrazac je znatno stabilniji tokom vremena, uz izuzetak solarnog i telekomunikacionog sektora.

Četvrto – i ovo je najvažniji nalaz za temu trgovinskih neravnoteža – kineski sektori koji dobijaju više subvencija istovremeno više izvoze. Ta korelacija je najizraženija upravo u poluprovodnicima i solarnoj energiji. U evrozoni tu vezu praktično nosi samo jedan sektor (poluprovodnici), dok u SAD analiza ne pokazuje sistematsku vezu između subvencija i izvoznih rezultata.

Uzročnost, ne samo korelacija

Da bi utvrdili da li subvencije zaista pokreću izvoz, a ne samo prate već uspešne izvoznike, autori su procenili ekonometrijski model (strukturni VAR) za 14 kineskih sektora u periodu 2012-2024.

Rezultati pokazuju da rast državne podrške zaista prethodi rastu domaćih prihoda i izvoza subvencionisanih kineskih firmi, pri čemu je efekat najsnažniji u prve dve do tri godine nakon dodele subvencije, a potom postepeno slabi.

Još važnije: iako je doprinos subvencija ukupnom kineskom izvoznom rastu, gledano na nivou cele privrede, relativno skroman, u strateškim sektorima – automobilskoj industriji, solarnim panelima, vetroturbinama i poluprovodnicima – taj doprinos je četiri do četrnaest puta veći nego u proseku uzorka.

Šta ovo znači za trgovinsku politiku

Ako subvencije guraju izvoz iznad nivoa koji bi proizašao iz „prirodnih“ ekonomskih uslova, to za trgovinske partnere može značiti realne troškove prilagođavanja – gubitak radnih mesta ili deindustrijalizaciju – što dalje hrani trgovinske tenzije i protekcionističke reakcije.

Zaključak ECB tima je nijansiran: same industrijske subvencije verovatno ne objašnjavaju agregatne trgovinske suficite ili deficite pojedinih zemalja, to i dalje prevashodno određuju odnosi štednje i investicija. Ali subvencije mogu značajno preoblikovati trgovinske tokove unutar pojedinih, strateški važnih industrija.

Autori napominju i da je reč o preliminarnim nalazima, zasnovanim na relativno malom uzorku sektora, i da je za čvršće uzročne zaključke potrebno dalje istraživanje.

Ipak, poruka za kreatore politike, uključujući i evropske, jasna je: fokus buduće trgovinske diplomatije verovatno neće biti agregatni bilans tekućeg računa, već pojedinačni sektori poput poluprovodnika, solarne energije i automobilske industrije, u kojima je uticaj kineskih subvencija na izvoz najizraženiji i najbrže merljiv.