Pitanje nije samo šta AI uzima, nego i šta stvara

Automatizacija nije novi fenomen, ali veštačka inteligencija menja pravila igre, i to ne samo za radnike nižih kvalifikacija.

Sa Anom Salomons (Anna Salomons), profesorkom na Univerzitetu Utrecht, i jednim od vodećih istraživača uticaja automatizacije i tehnoloških promena na tržište rada i strukturu zaposlenosti u Evropi, razgovarali smo na Svetskom kongresu ekonomista o tome kako tehnološke promene preoblikuju tržišta rada u Evropi i šta to znači za Srbiju.

Istraživanja pokazuju da automatizacija nije ravnomerno udarila na sva zanimanja – najviše su stradala rutinska zanimanja u sredini platne lestvice. Koji sektori su u Srbiji najizloženiji tom riziku u narednoj deceniji?

„Ono što znamo o digitalnim tehnologijama od osamdesetih godina jeste da su upravo ta rutinska, srednje plaćena zanimanja bila najranjivija na automatizaciju – i to ne samo u razvijenim ekonomijama, nego verovatno i u Srbiji. Razlog je jednostavan: digitalne tehnologije su bile posebno dobre u predvidivim zadacima. Ako neki posao možete da rastavite na male, ponovljive korake, možete ga automatizovati. Nije reč o tome da su ti poslovi laki – računovodstvo ili sklapanje automobila nisu trivijalne stvari – ali za računar, koji radi korak po korak, to je savladivo.

Posledica je bila rastuća nejednakost na tržištu rada, jer se srednji sloj zapošljavanja postepeno istanjio. Sa veštačkom inteligencijom, medutim, situacija je drugacija. Mnogo toga što radimo na poslu nema jasna pravila – kako napisati marketinški plan, kako postaviti dobro pitanje u istraživanju, kako dijagnostikovati bolest… Starije tehnologije to nisu mogle da automatizuju, ali AI ne mora da zna pravila: dovoljni su joj podaci iz prošlosti da predvidi sledeći korak. To otvara čitav novi skup zadataka potencijalnoj automatizaciji – i to uglavnom visoko plaćenih, kognitivnih.

Ali važno je naglasiti: izloženost tehnologiji sama po sebi nije loša stvar. U mnogo slučajeva tehnologija dopunjuje ljudske veštine. Kontrolor leta je produktivan upravo zahvaljujući tehnologiji – bez nje, stajao bi na pisti i mahao rukama. Ključno pitanje je – koji poslovi će videti automatizaciju svojih pomoćnih zadataka, oslobađajući ljude da se fokusiraju na ono gde zaista dodaju vrednost. a koji će izgubiti samo srce posla?“

Proučavate kako tehnološke promene preoblikuju zadatke unutar zanimanja, ne samo čitava zanimanja. Znači li to da je strah da će AI „uzeti naš posao“ pogrešno pitanje?

„To pitanje nije pogrešno, ali je – samo pola odgovora. Strah je legitiman: gubitak posla je izuzetno traumatično iskustvo sa dugoročnim posledicama, uključujući i zdravstvene. I zaista je lakše meriti šta se oduzima nego šta nastaje.

Ali istorija nam govori nešto drugačije. Uprkos svim talasima automatizacije, raznolikost rada se nije smanjila. Postoji mnogo više vrsta poslova u medicini, obrazovanju, softveru, finansijama, ličnim uslugama… nego ranije. Ono što nedostaje u javnoj raspravi jeste ideja da tehnologija ne samo da uklanja zadatke, nego i stvara nove. Ko dobija priliku da radi te nove poslove, koje veštine su za to potrebne i kako prilagoditi obrazovne sisteme – to je jednako važno pitanje, a prosto se zanemaruje.“

Proučavali ste i nastanak novih zanimanja kao protivtežu gubitku radnih mesta. Da li mala, tehnološki manje razvijena tržišta rada, poput srpskog, imaju kapacitet da stvaraju dovoljno novih zanimanja?

„Literatura o novim zanimanjima je još uvek mala i uglavnom ograničena na SAD. To je ozbiljna granica. Moja hipoteza je da se radi o univerzalnom fenomenu. U Srbiji, recimo, verovatno ima mnogo više poslova u nauci o podacima nego pre dvadeset godina – a AI samo ubrzava potražnju. Ali trebaju nam empirijski dokazi i razumevanje kako se ovaj proces razlikuje u zavisnosti od institucionalnih uslova, obrazovnih sistema i stadijuma razvoja. To su još uvek velika otvorena pitanja.“

Na osnovu evropskih podataka, da li su obrazovaniji radnici zaista bolje zaštićeni od automatizacije i AI?

„Generalno gledano, viši nivo obrazovanja pomaže u prilagođavanju tržišnim šokovima – čak i kada ne koristite konkretne naučene veštine, obrazovanje vas čini boljim u učenju novih stvari. Obrazovaniji radnici takođe imaju veću sklonost da preuzimaju nova zanimanja.

Ali, sa AI situacija se komplikuje. Do sada su administrativna i fizička zanimanja bila u centru brige zbog automatizacije, a visokokvalifikovani su se uvek smatrali zaštićenima. Sada, međutim, prevodilac, novinar ili istraživač počinje da se pita može li ova tehnologija da radi ono što on radi. To je nova vrsta anksioznosti medu profesionalcima, i mislim da je realna. Kroz robotiku AI će u budućnosti verovatno zahvatiti i ručne, slabije plaćene poslove, ali za sada udara pre svega u profesionalne sfere.“

Koje politike tržišta rada su se pokazale najefikasnije u evropskim zemljama i koje bi mogle poslužiti kao model za Srbiju?

„Ima ih nekoliko i sve su važne. Prvo, obrazovanje. U svom istraživanju sam analizirala nemački sistem strukovnog obrazovanja: većina nemačkih radnika ima strukovnu diplomu, a veštine u tim diplomama se redovno ažuriraju. Radnici sa novijim setom veština znatno bolje prolaze na tržištu rada. Vredi razmisliti kako sadrzaj obrazovanja prilagoditi svetu sa AI.

Drugo, sindikati i kolektivno pregovaranje. Sindikati su nastali upravo u periodima velikih ekonomskih promena, da bi radnici zadržali pregovaračku moć. Evropa ima prednost u odnosu na SAD jer ne mora da organizuje pregovaranje po svakom preduzeću posebno. U Srbiji postoji određena tradicija kolektivnog pregovaranja i to je dragocen instrument. Sindikati sa kojima razgovaram bave se AI ne samo iz straha od gubitka radnih mesta, nego i zbog algoritmićke kontrole radnika i „ekstrakcije“ stručnosti: zamislite da poslodavac trenira AI sistem na svim vašim tekstovima i onda vas proglasi suvišnim.

Treće, socijalna zaštita i prekvalifikacija. Svi veliki tehnološki talasi zahtevaju bolna prilagođavanja. Ako promene budu brze – boleće više! Socijalne mreže sigurnosti su kritične.

I na kraju – „wage insurance“, osiguranje plate: ako izgubite posao i pronađete novi koji je manje plaćen, država pokriva razliku u određenom periodu. Pokazalo se da to ljude čini spremnijim da prihvate novi posao, ubrzava njihovo vraćanje na tržište rada i dugoročno košta manje. Posebno je korisno za ljude koji teško menjaju profesiju, poput radnika koji su izgubili posao u fabrici i traže isti tip posla koji više ne postoji.“

Koja će biti prva velika promena koju AI donosi na tržište rada?

„Mislim da u kratkom roku AI funkcioniše kao podrška unutar postojećih zanimanja – automatizuje neke zadatke, ali okvir posla ostaje isti. Transformativniji efekti dolaze kada se sam sadržaj rada počne menjati. Uzmite primer obrade teksta: pojava word processinga nije samo ubrzala daktilografe – ona je ukinula njihovo zanimanje i pretvorila same profesionalce u kucače, jer su pisanje i uređivanje ideja postali komplementarni.

Moja nada je da će AI imati transformativan uticaj pre svega u zdravstvu: uz pomoć AI alata neke rutinske dijagnoze koje danas rade lekari mogla bi da preuzmu medicinske sestre, što bi skupim, retkim specijalistima oslobodilo ruke za složenije slučajeve. Ali, država mora aktivno da stimuliše takve primene, privatni sektor neće nužno generisati najkorisnije aplikacije. Mnogo je vrednije imati pouzdan dijagnostički alat nego bolji algoritam koji predviđa da li volite horor filmove na Netflixu.“

Pročitajte i prvi deo našeg istraživanja: Srbija bi mogla da profitira od toga što se superdržave nadmeću za njen angažman