Bolovanje zbog povrede na radu ne garantuje ostanak na poslu

Zaposleni veruju da poslodavac u slučaju povrede na radu nema pravo da prekine radni odnos sa povređenim radnikom. Međutim, ukoliko zaposlenom istekne ugovor o radu na određeno vreme, sama činjenica da se nalazi na bolovanju zbog povrede na radu ne obavezuje poslodavca da mu produži zaposlenje.

Takve situacije nisu retkost, navodi advokat Veljko Đurić iz firme Ilu tim.

„Dešava se da radnik pretrpi povredu na radnom mestu svega nekoliko dana pre isteka ugovora, nakon čega poslodavac odluči da radni odnos ne produži. Iako se to zaposlenima često čini nepravednim, radni odnos može zakonito da prestane istekom ugovorenog roka, čak i kada je radnik u tom trenutku na bolovanju zbog povrede na radu“, kaže Đurić.

To, međutim, ne znači da se prestankom ugovora završavaju i sve obaveze poslodavca. Naprotiv, u takvim slučajevima otvaraju se brojna druga pravna pitanja, poput toga da li su bili obezbeđeni bezbedni uslovi rada, da li postoji osnov za naknadu materijalne i nematerijalne štete, kao i da li je poslodavac ispunio sve obaveze propisane zakonima iz oblasti bezbednosti i zdravlja na radu.

Pravnici upozoravaju da ne postoji univerzalno pravilo koje automatski rešava ovakve sporove. Svaki slučaj mora da se posmatra pojedinačno, jer i najmanji detalj može da bude presudan za konačan ishod postupka.

Posebna pravila važe i za isplatu naknade tokom bolovanja. Dok traje radni odnos, zaposlenom koji je privremeno sprečen za rad zbog povrede na radu ili profesionalne bolesti naknadu zarade u potpunosti obezbeđuje poslodavac.

„Za razliku od običnog bolovanja ovde ne važi pravilo da poslodavac isplaćuje prvih 30 dana, a da potom obavezu preuzima Republički fond za zdravstveno osiguranje. Kod povreda na radu poslodavac snosi troškove sve vreme dok traje radni odnos“, objašnjava naš sagovornik i ističe da se situacija menja ako ugovor istekne tokom bolovanja.

Od dana prestanka radnog odnosa isplatu naknade zarade preuzima Republički fond za zdravstveno osiguranje, preko nadležne filijale. Na taj način zaposleni ne ostaje bez primanja samo zato što mu je istekao ugovor o radu.

Ovo pravilo ima poseban značaj zbog činjenice da je za ostvarivanje prava na naknadu zarade na teret RFZO kod većine drugih bolovanja neophodno da osiguranik ima najmanje tri meseca neprekidnog zdravstvenog osiguranja, odnosno šest meseci sa prekidima u poslednjih 18 meseci, uz uredno plaćene doprinose. Kada je reč o bolovanju zbog povrede na radu koje pada na teret poslodavca, takav uslov ne postoji.

Zaposleni koji pretrpi povredu na radu ima pravo na naknadu zarade u visini od 100 odsto prosečne plate ostvarene u prethodnih 12 meseci, pri čemu taj iznos ne može biti manji od zakonom utvrđene minimalne zarade.

„Prilikom obračuna uzimaju se u obzir samo primanja ostvarena za efektivno obavljeni rad. U prosek ulaze osnovna zarada, bonusi, nagrade za ostvarene rezultate i druga primanja predviđena ugovorom o radu ili opštim aktima poslodavca. Sa druge strane, naknade koje je zaposleni primao tokom godišnjeg odmora, prethodnih bolovanja ili državnih i verskih praznika ne ulaze u obračun“, navodi advokat.

Na primer, ukoliko je zaposleni u prethodnih godinu dana efektivno radio deset meseci, dok je jedan mesec proveo na godišnjem odmoru, a jedan na bolovanju, osnovica za naknadu računa se isključivo na osnovu zarade ostvarene tokom deset meseci rada. U obračun se ne uključuju ni naknade troškova poput prevoza ili dnevnica za službena putovanja.

Pored prava na punu naknadu zarade tokom bolovanja, zaposleni koji je povređen na radu može imati pravo i na naknadu štete.

„Poslodavac može odgovarati za izgubljenu zaradu, troškove lečenja, kao i za trajne posledice koje je povreda ostavila po zdravlje zaposlenog. Takva odgovornost proizlazi iz Zakona o obligacionim odnosima i ne može biti isključena ili umanjena internim pravilnicima ili odlukama poslodavca“, zaključuje Veljko Đurić iz agencije Ilu tim.