Nova ekonomska kriza čeka se bez modaliteta pomoći najugroženijim grupama

Prema izveštaju Inicijative A11 „Iskrivljena slika“ o stanju socijalnih i ekonomskih prava u Republici Srbiji, i narednu ekonomsku krizu dočekaćemo bez podrške za najsiromašnije grupe građana, a ovi zaključci rezultat su analize pet oblasti: rad i zapošljavanje, zdravstvo, obrazovanje, stanovanje i socijalna zaštita.

Kako se navodi u izveštaju, u najugroženije grupe spadaju radnici koji rade za minimalac, porodice sa više od četvoro dece, građani koji nemaju lične karte ili zdravstvene knjižice, Romi, interno raseljena lica sa Kosova i građani koji su korisnici novčane ili druge vrste socijalne pomoći.

„Ovo su ljudi čija su ekonomska i socijalna prava (na rad, lečenje, obrazovanje, stanovanje i socijalnu zaštitu) ubedljivo najugroženija u Srbiji“, navodi se u istraživanju.

Međutim, još veći problem od činjenice da su ovi ljudi ugroženi predstavlja činjenica da država nije prihvatila predloge za unapređenje njihovog položaja, što ih čini dodatno ranjivim pred rastućom inflacijom i prognoziranom recesijom, ističe se u istraživanju.

U tom kontekstu, programski koordinator Inicijative A11 je istakao na predstavljanju istraživanja da se nova kriza čeka bez ikakve ideje kako da se omogući dostojanstven život najsiromašnijima.

„To je manir koji je ova država ponavlja. Država nije zainteresovana ni da odgovori na predloge za promene zakona, niti da povuče neustavne odredbe pojedinih zakona“, rekao je Ćurčić.

Opravdanje za ovakvo stanje ne treba tražiti jedino u nedostatku strateških dokumenata koji bi unapredili oblast socijalne zaštite, ali je takođe indikativno da Srbija nema ni Strategiju socijalne zaštite, ni Strategiju za borbu protiv siromaštva, a pre šest godina je najavljeno i usvajanje izmena Zakona o socijalnoj zaštiti, koje do danas nije ispunjeno.

U takvim okvirima proizilaze podaci iz istraživanja, a na prvom mestu se navodi činjenica da oko 400.000 ljudi u Srbiji radi za minimalnu zaradu koja ne pokriva ni minimalnu potrošačku korpu, a navodi se da je problematičan i status radnika, jer se Zakonom o radu tako definišu samo oni koji imaju ugovor o radu.

„Zakon ne smatra da su radnici oni koji su angažovani po ugovorima o delu, privremenim i povremenim poslovima, oni koji su na dopunskom radu kao ni armija onih koji rade bez ugovora. Ovi ljudi, stoga, često nemaju pravo na zdravstvenu zaštitu, na plaćeno bolovanje, na bezbednost i zdravlje na radu, niti druga prava iz radnog odnosa“, navodi se u istraživanju.

Na gotovo isti način na koji zakon posmatra radno angažovane, njihov gubitak posla ne smatra se otkazom ukoliko nisu imali ugovor o radu na neodređeno vreme, već se smatra tek raskidom ugovora.

Kako je u nedavnom razgovoru za Biznis.rs rekla predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata (ASNS) Ranka Savić, komentarišući činjenicu da je određeni broj radnika u automobilskoj industriji ostao bez posla, odnosno produženja ugovora, na to se formalno-pravno gleda kao na neproduženje ugovora, a ne kao na otkaz.

Inače, prema podacima iz Ankete o radnoj snazi iz 2021. godine, bez prava na zdravstveno osiguranje radilo je 115.900 radnika, bez prava na plaćeno bolovanje njih 154.200, dok je čak 21,5 odsto radnika ugrožavalo svoje psihičko i fizičko zdravlje radeći prekovremeno bez ikakve nadoknade, kako bi zaradili za osnovne potrebe.

Sledeća ugrožena grupa jeste porodica sa više dece, budući da Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom predviđa pomoć za prvo, drugo, treće i četvrto dete, ali ne i za peto ili ostalu decu u porodici što, prema Inicijativi A11 predstavlja diskriminatornu praksu.

„Ova odredba Zakona koji ne prepoznaje jednostavnu realnost – da porodice sa većim brojem dece imaju veće troškove. Podaci iz popisa iz 2011. govore da u Srbiji ima tek nešto više od 5.000 porodica sa petoro i više dece, a da trećinu njih čine romske porodice, dok su u četvrtini tih porodica roditelji ili bez završene osnovne škole ili potpuno nepismeni“, dodaje se.

Veliki broj građana koji nemaju lične dokumente, prema pomenutom istraživanju, nema brojna ljudska prava, a ni najbitnije – pravo na besplatno lečenje koje nam je svima, kao građanima Srbije, garantovano Ustavom.

„Nije mali broj slučajeva da bolnice pokušaju da naplate ogromne sume licima iz ove kategorije čije lečenje prihvate, a kako oni nisu u mogućnosti da plate, uglavnom se ovakve situacije završavaju pretnjama tužbama i sudskim sporovima. Sve dok nemaju adresu prebivališta, građani ne mogu da dobiju ličnu kartu ili zdravstvenu knjižicu. Ovim su najviše pogođeni ljudi u situaciji beskućništva, Romi i interno raseljena lica“, navodi se u istraživanju.

Kada je o korisnicima socijalne pomoći reč, zaključak istraživanja je da isti problemi ostaju iz godine u godinu, u prvom redu to da je njen iznos 80 evra, a dodeljuje se samo devet meseci u kalendarskoj godini, ukoliko je lice radno sposobno.

„Socijalni radnici olako ukidaju ovo pravo građanima jer se pozivaju na tzv. „propuštenu zaradu“ a to znači da oni procene da je neko mogao da radi i zaradi a nije to učinio“, navodi se u izveštaju.

Takođe, oni podsećaju da civilni sektor ima mnogo primedbi na Zakon o socijalnim kartama koji je usvojen prošle godine prvenstveno zbog toga što se, kako se navodi, uglavnom napravljen radi strože kontrole korisnika novčane socijalna pomoći i zbog toga što se njime obrađuje ogroman broj podataka o ličnosti korisnika sistema socijalne zaštite, a ne da bi se proaktivnim merama došlo do bolje zaštite najugroženijih građana.