Milion evra u razvoj ili u zgradu, šta je pametnija investicija?

Kupovina poslovnog prostora, lokala, kancelarija, skladišta ili proizvodnih hala u Srbiji se i dalje smatra jednom od najsigurnijih investicija. Mnoge kompanije upravo u nekretninama vide način da zaštite kapital, smanje troškove zakupa i stvore stabilnu osnovu za dalje poslovanje.

Ipak, poslovni konsultant Nikola Stefanović smatra da iza ove uvrežene logike postoji i druga strana priče o kojoj se mnogo ređe govori.

„Kada razgovaram sa vlasnicima kompanija, gotovo uvek čujem iste rečenice. ‘Beton je najsigurnija investicija’, ‘Kirija je bačen novac’, ‘Ako sada ne kupim, nikada neću moći’, ‘Nekretnine nikada ne gube vrednost’ ili ‘Štedim u kvadratima’. To su uverenja koja decenijama oblikuju način razmišljanja domaćih privrednika“, isitče Stefanović.

Prema njegovim rečima, takav pristup nije slučajan. Nekretnine su dugo važile za simbol sigurnosti, naročito na tržištima koja su prolazila kroz inflaciju, ekonomske krize i česte promene. Zbog toga mnoge firme, kada ostvare višak kapitala ili planiraju novo ulaganje, najpre razmišljaju o kupovini poslovnog prostora.

„To je potpuno razumljivo. Kada posedujete objekat u kome radite, imate veću kontrolu nad poslovanjem. Ne zavisite od zakupodavca, ne razmišljate da li će zakup biti povećan ili da li ćete morati da se selite. Uz to, mnogi očekuju da će vrednost nekretnine vremenom rasti, pa se kupovina doživljava i kao ulaganje koje čuva kapital“, objašnjava Stefanović.

Dodaje da kompanije poslovne nekretnine kupuju iz više razloga. Nekima je cilj da obavljaju osnovnu delatnost u sopstvenom prostoru, druge žele da smanje dugoročne troškove zakupa, dok pojedine kupovinom obezbeđuju prostor za buduće širenje poslovanja. Postoje i firme koje u nekretninama vide oblik dugoročne imovine za koju veruju da će sačuvati ili povećati vrednost.

Međutim, Stefanović upozorava da se prilikom donošenja investicionih odluka često zanemaruje jedno mnogo važnije pitanje.

„Suština nije u tome da li je nekretnina dobra ili loša investicija. Mnogo je važnije zapitati se koliko vrednosti stvara svaki evro koji ulažete. To je pitanje koje bi trebalo da bude polazna tačka svake ozbiljne poslovne odluke“, naglašava naš sagovornik.

Kako objašnjava, najveći trošak kupovine poslovnog prostora često nije njegova cena, već ono čega se kompanija odriče kako bi do te kupovine došla.

„U ekonomiji postoji pojam propuštene prilike. Ako milion evra uložite u poslovni prostor, taj isti milion više nije dostupan za razvoj proizvodnje, nabavku nove opreme, razvoj novih proizvoda, digitalizaciju poslovanja ili zapošljavanje stručnih ljudi. Upravo u tome leži pravi trošak koji mnogi ne vide“, kaže Stefanović.

On smatra da bi svaka kompanija trebalo da uporedi prinos koji ostvaruje kroz svoju osnovnu delatnost sa potencijalnim prinosom od ulaganja u nekretninu.

„Ako vaše poslovanje može da donese značajno veću zaradu od ulaganja u kvadrate, onda se postavlja pitanje da li kapital koristite na najbolji mogući način. Tada više nije presudno koliko vredi zgrada koju ste kupili, već koliko vas je koštala odluka da novac ne uložite u razvoj kompanije“, navodi naš sagovornik..

Dodatni izazov, dodaje, predstavlja činjenica da veliki broj firmi poslovne nekretnine kupuje uz pomoć kredita.

„Kredit omogućava kupovinu, ali istovremeno povećava zaduženost kompanije. Veće rate znače veći pritisak na novčane tokove, a samim tim i manju finansijsku fleksibilnost. U periodima kada tržište uspori ili dođe do nepredviđenih okolnosti, upravo ta fleksibilnost može biti presudna za opstanak ili dalji razvoj firme“, objašnjava Stefanović.

Iako naglašava da poslovne nekretnine mogu biti veoma kvalitetna investicija, upozorava da one nisu jednako korisne u svim fazama razvoja kompanije.

„Nekretnina je dobra dok odgovara potrebama firme. Problem nastaje kada se poslovanje promeni, a prostor ostane isti. Današnje tržište menja se mnogo brže nego pre deset ili dvadeset godina“, kaže naš sagovornik.

Podseća da kompanije danas često šire proizvodnju, otvaraju nove pogone, sele deo poslovanja u druge gradove ili države, uvode hibridni model rada ili potpuno menjaju način poslovanja.

„Lokacija koja je pre nekoliko godina bila idealna može vrlo brzo postati ograničenje. Prostor koji je nekada bio dovoljan može postati premali, dok veliki kancelarijski objekti mogu izgubiti smisao ako deo zaposlenih radi na daljinu. Upravo zbog toga vlasništvo nad nekretninom nije uvek prednost, već ponekad može ograničiti brzinu prilagođavanja tržištu“, smatra Stefanović.

On ističe da se najveće svetske kompanije upravo zbog toga drugačije odnose prema poslovnim nekretninama.

„Mnoge međunarodne kompanije imaju dovoljno novca da kupe objekte koje koriste, ali se ipak odlučuju za zakup. Razlog nije nedostatak kapitala, već želja da taj kapital ostane raspoloživ za razvoj poslovanja. Njima je važnije da ulažu u proizvode, tehnologiju, istraživanje, razvoj i širenje na nova tržišta nego da značajan deo sredstava bude vezan u nekretninama“, objašnjava poslovni konsultant.

Prema njegovim rečima, upravo je efikasna raspodela kapitala ono što razlikuje kompanije koje dugoročno ostvaruju najbolje rezultate.

„Kupovina nekretnine ne bi trebalo da bude pitanje osećaja sigurnosti ili tradicionalnog razmišljanja, već racionalne procene gde će novac doneti najveću vrednost. Nekada će odgovor zaista biti kupovina poslovnog prostora, ali u mnogim slučajevima mnogo veći efekat mogu doneti ulaganja u zaposlene, inovacije, savremene tehnologije, automatizaciju proizvodnje ili razvoj novih proizvoda“, zaključuje poslovni konsultant Nikola Stefanović.