Gde se u Srbiji najčešće isplaćuje minimalac?

U Srbiji je tokom 2025. godine više od 31.000 preduzeća svojim zaposlenima isplaćivalo minimalnu zaradu, pokazuju podaci kompanija koje su dostavile finansijske izveštaje. Iako je minimalac zakonom zamišljen kao privremena mera koja se koristi samo u izuzetnim okolnostima, broj firmi koje su ga primenjivale pokazuje da je u velikom delu privrede postao svakodnevica za desetine hiljada radnika.

Tokom prošle godine bruto minimalna zarada kretala se od 66.244,93 dinara do 92.499,14 dinara, u zavisnosti od broja radnih sati i radnih dana u mesecu. U tom rasponu nalazile su se zarade zaposlenih u čak 31.139 preduzeća širom zemlje.

Podaci bonitetne kuće CompanyWall otkrivaju da među najvećim poslodavcima koji su radnike plaćali na nivou minimalca dominiraju sektori u kojima je angažovan veliki broj izvršilaca i gde je ljudski rad i dalje ključni faktor poslovanja. Reč je pre svega o privatnom obezbeđenju, održavanju objekata, proizvodnji nameštaja, tekstilnoj industriji, trgovini i prehrambenoj proizvodnji.

Zajedničko za većinu tih delatnosti jeste da se oslanjaju na veliki broj zaposlenih, dok je prostor za značajnije povećanje produktivnosti često ograničen. Zbog toga se i prosečne bruto zarade u najvećem broju slučajeva kreću između 75.000 i 92.000 dinara, odnosno neposredno iznad ili na nivou minimalne zarade.

Posmatrano po regionima, najviše velikih poslodavaca koji su isplaćivali minimalac nalazi se u regionu Šumadije i Zapadne Srbije. Na drugom mestu je Beograd, zatim region Južne i Istočne Srbije, dok najmanji broj takvih preduzeća dolazi iz Vojvodine.

Kao reprezentativni uzorak izdvojili smo 100 firmi koje su u 2025. godini zapošljavale najviše radnika sa minimalnim zaradama i na osnovu toga napravili analizu koja odražava stanje na tržištu.

Kada je reč o broju radnika koji su primali najmanje zarade, prednjači Beogradski region sa 31,4 odsto, sledi region Južne i Istočne Srbije sa 29,7 procenata, region Šumadije i Zapadne Srbije sa 24 odsto, i Vojvodina sa udelom od 14,9 procenata. Na listi prvih 100 preduzeća nalazi se ukupno 10.266 radnika koji su primali minimalnu platu.

Beograd i Južna i Istočna Srbija zajedno zapošljavaju više od 6.200 radnika, odnosno preko 60 odsto svih zaposlenih sa ove liste. Južna i Istočna Srbija imaju gotovo isti broj zaposlenih kao Beograd, što pokazuje veliki značaj tekstilne, obućarske i prerađivačke industrije za tržište rada ovog dela zemlje.

Šumadija i Zapadna Srbija imaju raznovrsniju strukturu privrede, pa je zaposlenost raspoređena na veći broj srednjih poslodavaca. Vojvodina ima najmanji broj zaposlenih na ovoj listi, ali i najveću koncentraciju zaposlenih u nekoliko velikih kompanija, pre svega u proizvodnji nameštaja i prehrambenoj industriji.

Radnici obezbeđenja tradicionalno sa najmanjim primanjima

Među kompanijama sa najvećim brojem zaposlenih posebno se izdvaja sektor privatnog obezbeđenja. Najveći poslodavac na listi je beogradska kompanija Sectra Consulting, koja posluje u oblasti sistema obezbeđenja. Tokom 2025. godine zapošljavala je čak 689 radnika, dok je prosečna bruto zarada iznosila oko 87.600 dinara.

Ovaj primer pokazuje karakteristike čitavog sektora. Poslovi fizičko-tehničkog obezbeđenja uglavnom zahtevaju veliki broj radnika raspoređenih na različitim lokacijama, često u smenama koje traju 24 časa. Troškovi rada predstavljaju dominantnu stavku u poslovanju, pa se i zarade uglavnom kreću u okvirima minimalne plate.

Pored Sectra Consultinga, među najvećim poslodavcima iz iste delatnosti nalaze se i Marera Guard, Eurosecurity, Sparta Security, Iron Guard Security Plus, O.L.D. Gard Security, Gard Security System 036 i Kupra 78. Ove kompanije zajedno zapošljavaju više od hiljadu radnika, a prosečne zarade koje isplaćuju takođe su u rasponu najmanjih bruto naknada.

Takva struktura zarada nije karakteristična samo za privatno obezbeđenje. Slična situacija prisutna je i u sektoru održavanja i čišćenja objekata, gde je radna snaga osnovni resurs bez kojeg poslovanje nije moguće.

Na listi najvećih poslodavaca koji isplaćuju minimalnu zaradu nalazi se Marera Cleaning sa 321 zaposlenim. Tu je i Concord Steel sa 238 radnika, kao i Green Line Solution sa 134 zaposlena. Ove kompanije angažuju veliki broj ljudi različitih kvalifikacija – od higijeničara i domara do radnika na održavanju poslovnih i industrijskih objekata.

Prosečne bruto zarade u tim preduzećima kretale su se uglavnom između 90.000 i 92.000 dinara. Iako su formalno iznad minimalca u pojedinim mesecima, jasno je da se nalaze veoma blizu zakonski propisanog minimuma.

Značajno mesto među poslodavcima koji su isplaćivali minimalne zarade zauzima i prerađivačka industrija. Posebno se ističe proizvodnja nameštaja, jedna od tradicionalnih industrijskih grana u Srbiji.

Među najvećim kompanijama u toj oblasti nalazi se Vitorog-Promet iz Novog Sada, koji je tokom prošle godine zapošljavao 492 radnika. Ova firma predstavlja jednog od najvećih predstavnika drvne industrije među preduzećima koja su radnike plaćala na nivou minimalca.

Na listi su i Numanović SNS iz Novog Pazara, Tapos iz Vranja i Como iz Jagodine. Sve ove kompanije bave se proizvodnjom različitih vrsta nameštaja i zapošljavaju veliki broj radnika angažovanih na poslovima obrade drveta, montaže, tapaciranja i završne obrade proizvoda.

Tekstilna i odevna industrija takođe zauzima važno mesto među granama privrede u kojima je minimalac tokom 2025. godine bio dominantan oblik zarade.

Među najvećim poslodavcima nalazi se E. Mirolio iz Pirota sa 293 zaposlena. Slede Sanatex iz Sjenice sa 250 radnika, Maxers iz Novog Pazara, Rosso iz Leskovca, Cameleon iz Knjaževca, Konfekcija MS iz Bajine Bašte, Konstantin-Tex iz Ivanjice i Exkluziv iz Kuršumlije.

Zajedno, ova preduzeća zapošljavala su više od hiljadu radnika kojima je isplaćivana minimalna zarada Iako je tekstilna proizvodnja poslednjih godina prošla kroz značajne promene, veliki broj radnih mesta i dalje je vezan za manuelne procese, zbog čega zarade ostaju relativno niske.

Trgovina predstavlja još jedan sektor sa velikim brojem zaposlenih koji su tokom prošle godine radili za minimalnu zaradu ili plate veoma bliske tom iznosu. Na listi se nalaze Borjak iz Kraljeva, Kviki Market iz Vrbasa, ABC Trgovina iz Leskovca, Imperija Marketi iz Trstenika, Stanković iz Vranja, Tref iz Prijepolja i M Market iz Veternika.

Ove kompanije uglavnom zapošljavaju između 50 i 150 radnika. U pitanju su maloprodajni lanci, lokalni trgovinski sistemi i preduzeća koja posluju u sredinama gde je kupovna moć stanovništva niža od republičkog proseka.

Prosečne bruto zarade u ovim firmama kretale su se između 75.000 i 92.000 dinara, što ih svrstava među poslodavce kod kojih je minimalac bio osnov za obračun zarade velikom broju zaposlenih.

Posebnu pažnju privlači činjenica da se među poslodavcima koji su isplaćivali minimalne zarade nalaze i pojedine kompanije iz oblasti novih tehnologija i inženjeringa, sektora koji se u javnosti često povezuju sa natprosečnim primanjima. Tako je Wersirius Robotics iz Niša, koji posluje u oblasti inženjerskih delatnosti i tehničkog savetovanja, tokom prošle godine zapošljavao 94 radnika. Na listi se nalazi i Euroview iz Beograda sa 75 zaposlenih u oblasti IT konsaltinga.

Prisustvo ovakvih kompanija među poslodavcima koji isplaćuju minimalac pokazuje da ni tehnološki sektor nije potpuno homogen. Dok pojedini IT stručnjaci ostvaruju visoke zarade, postoje i firme u kojima deo zaposlenih radi na poslovima podrške, administracije, terenskih aktivnosti ili tehničkih usluga za koje se isplaćuju znatno niže plate.

Minimalna zarada prema zakonu nije pravilo, već izuzetak

Međutim, iako je minimalna zarada široko rasprostranjena u praksi, Zakon o radu predviđa sasvim drugačiji pristup. Minimalac nije zamišljen kao redovan model obračuna zarade, već kao privremeno rešenje koje se koristi samo u posebnim okolnostima.

To potvrđuje i mišljenje Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike iz aprila 2007. godine, u kojem se navodi da minimalna zarada može biti ugovorena prilikom zasnivanja radnog odnosa samo ako za to postoje opravdani razlozi. Takođe, tokom trajanja radnog odnosa poslodavac može predložiti isplatu minimalne zarade samo kada nastupe okolnosti koje opravdavaju izmenu ugovora o radu.

U takvoj situaciji poslodavac je dužan da zaposlenom ponudi aneks ugovora o radu i da u pisanom obliku obrazloži razloge zbog kojih predlaže izmenu ugovorenih uslova rada. Zaposleni, čak i ako prihvati aneks, zadržava pravo da pred sudom osporava njegovu zakonitost.

Kada je reč o opravdanim razlozima za uvođenje minimalne zarade, zakon ih vezuje za otežane uslove poslovanja. To znači da poslodavac mora da dokaže da je došlo do pogoršanja poslovnih rezultata i da takve tvrdnje potkrepi odgovarajućom finansijskom dokumentacijom.

Pored toga, zakon postavlja i vremensko ograničenje. Minimalna zarada može da se isplaćuje najduže šest meseci. Ideja zakonodavca bila je da se u tom periodu kompaniji omogući da stabilizuje poslovanje, sprovede reorganizaciju i prevaziđe privremene teškoće koje su dovele do potrebe za ovakvom merom. Nakon isteka tog roka očekuje se da preduzeće pronađe održiv model poslovanja ili da, ukoliko za to nema uslova, pokrene odgovarajuće postupke predviđene zakonom.