Imamo najviše rudnika, a najnižu rudnu rentu

Prema rečima konsultanta za strana ulaganja, Milana Kovačevića, rudna renta u Srbiji iznosi od tri do sedam odsto, što je, kako kaže, zastrašujuće malo, a predstavlja jedini naš ugovoren i stabilan prihod.

U drugim zemljama je taj procenat, napominje on za Nova.rs, uvek dvocifren, i na taj način se razbija iluzija da su rudarenje i iskopavanje litijuma koje preti da nam uništi prirodu, zapravo velika ekonomska šansa.

Procenjuje se da u Srbiji ima više od 70 lokacija na kojima se vrše istraživanja i priprema iskopavanje ruda. Sa takvim bogatstvom, upozorava Kovačević, treba pažljivo upravljati. Njegov savet je da se promene propisi i povećaju procenti, odnosno tarife rudne rente, a ne postoji prava procena štete po životnu sredinu koju trenutna situacija može da donese.

„Bilo bi pametno da je napravljen tim, nije trebalo sve ostaviti u rukama minstarstava. Trebalo je i da se napravi jedna studija – iz toga bismo utvrdili koliko bi nam ekonomski bilo ili ne bi bilo korisno. Ukoliko bi se u tu studiju ubacile i posledice, onda bi i te posledice trebalostaviti u naše rashode. Ako je ta naknada od tri do sedam odsto – da li ona pokriva išta, ili ćemo morati još ponešto da uradimo sa našim novcem“, upitao je Kovačević.

On smatra da se novac troši olako i da se isto tako ulazi u krupne projekte.

„I najmanji preduzetnik je u civilizovanim zemljama, tamo gde su obrazovani malo bolje u situaciji da stave na papir: imaću toliki kapacitet – prodaću toliko – meni ostaje toliko. To naša država nije uradila. Kod nas neko donese odluku i onda se radi na tome. Mi smo odmah bili oduševljeni što je kod nas neki novi mineral pronađen, jadarit, i sve je išlo nekim čudnim redosledom. Najveća negativna strana rudarenja je uticaj na ekologiju, a koliki će on biti – to još ne znamo“, upozorava sagovornik portala Nova.rs.

Odnosom prema rudnom bogatsvu u Srbiji nije zadovoljan ni ekonomista Dušan Nikezić.

„Sa Rio Tintom danas ne bismo imali problem da 2015. godine nije promenjen Zakon o rudarstvu i uveden automatizam, po kojem nosilac istražnih prava automatski dobija i pravo da eksploatiše rudno bogatstvo zemlje. Da se to nije desilo, država danas jednostavno ne bi dala Rio Tintu eksploataciono pravo, jer se predloženim modelom eksploatacije uništava životna sredina, a ova australijska firma bi ostala vlasnik rezultata istraživačkih radova, koji su izuzetno vredni, i mogla da ih proda državi ili drugom investitoru, pa samim tim ne bi bilo potrebe da im država plaća bilo kakvu naknadu“, objašnjava za Novu Nikezić.

Na sličan način se, kako kaže, ćutalo i o istraženim rezervama bakra i zlata u okolini Bora, koje su praktično poklonjene Kinezima, koji ih, ističe on, danas nemilosrdno eksploatišu, izvoze u Kinu i zarađuju milijarde evra, koje su mogle i morale da ostanu u Srbiji.

Raspodela rudne rente

Procenti variraju u zavisnosti od mineralne sirovine – rudna renta za ugalj je tri odsto od prihoda, za metalične rude je pet odsto, a za naftu i gas sedam odsto. Srbija se svrstava u države sa najnižom stopom rudne rente u Evropi.

Tako, na primer, dok je rudna renta za naftu i gas u Hrvatskoj 10 procenata, u Sloveniji 18 odsto, Ruminiji 12 procenata, Rusiji 22 odsto, u mnogim razvijenim zemljama visokog ekološkog senzibiliteta rudna renta iznosi i između 25 procenata i 30 odsto ekstrahovane rudne sirovine.

Rudna renta u Srbiji se raspodeljuje tako što od uplaćene rudne rente 60 odsto pripada budžetu Srbije, a 40 odsto opštini na čijoj se teritoriji vrši eksploatacija. A ukoliko se eksploatacija vrši na teritoriji Vojvodine, onda se novac od rente deli tako da 50 odsto ide u republički budžet, 10 odsto u pokrajinski, a 40 odsto u budžet opštine na čijoj se teritoriji vrši eksploatacija.