Finansiranje izbora u Srbiji: Partije ravnopravnije, ali ima mesta dodatnim popravkama

Od uvođenja višestranačja do danas, tokom prethodne 32 godine na teritoriji Republike Srbije održan je dvocifren broj parlamentarnih izbora, a sledećeg vikenda nas očekuju ne samo parlamentarni, već i predsednički izbori, kojih je do sada bilo devet (bez drugih i neuspelih krugova glasanja) od 1990. godine.

U toj trodecenijskoj istoriji, osim promene vlasti, dolazilo je i do relativno čestih promena pravila izbora sadržanih u izbornim zakonima. Bez ambicije da detaljnije ispitujemo političke aspekte ovih promena, pokušaćemo da odgovorimo na pitanje šta je, uopšte uzev, zajedničko svakom pojedinačnom izbornom ciklusu, uprkos njihovim razlikama.

Šta su izbori sa stanovišta ekonomije? Koliko oni koštaju državu? Kako se kontrolišu novčana sredstva koja, shodno zakonu, dobijaju učesnici u izbornoj utakmici? Koliko će najnovije tehničke i proceduralne promene unaprediti i učiniti javnijim trošenje novca iz državne kase?

Ko kontroliše davaoce sredstava političkim strankama

Jedna od takvih promena je i izmena Zakona o finansiranju političkih aktivnosti kojom se uvodi obaveza direktora Poreske uprave da u godišnji ili vanredni plan poreske kontrole obavezno uvrsti davaoce finansijskih sredstava i drugih usluga partijama u skladu sa izveštajem Agencije za borbu protiv korupcije o finansiranju političkih aktivnosti i subjekata.

Komentarišući ovu izmenu u razgovoru za Biznis.rs, direktor Transparentnosti Srbija Nemanja Nenadić kaže da je teško dokučiti šta je bila namera zakonodavca i da je jedino izvesno to da se Poreska uprava sada pominje u ovom zakonu zato što je pomenuta odredba još 2013. godine ušla u akcione planove za borbu protiv korupcije. Ipak, prema njegovim rečima, ova norma nije dobro napisana, jer se iz nje ne vidi koja je svrha kontrole, niti ko će njome biti obuhvaćen, što može stvoriti izvesne probleme.

„Naime, kaže se da će Poreska uprava uvrstiti u plan kontrole donatore partija na osnovu izveštaja Agencije. U izveštajima koje objavljuje Agencija nalaze se svi donatori partija i izbornih kampanja. Takođe, u izveštajima o kontroli političkih subjekata, Agencija navodi ponekad slučajeve kada su donacije preko zakonskog maksimuma. S jedne strane, očigledno je da ne postoji opravdanje i potreba da se kontrolišu svi donatori, već da se kontrola vrši samo u situacijama kada postoji nešto sumnjivo – na primer, kada se kao donator javi neko za koga Poreska uprava poseduje podatak o tome da ne ostvaruje prihode“, objašnjava Nenadić.

U odsustvu pravila o svrsi i obimu kontrole, kaže Nenadić, može čak doći do zloupotreba, na primer, u vidu odnosa prema donatorima opozicije, ili selektivnog odabira ko će da bude kontrolisan.

Osvrćući se na praksu iz ranijih godina, Nenadić kaže da ni do sada bilo prepreke da država kontroliše sumnjive donatore, ali da nije poznato u kojoj je meri to činila jer, kako kaže, nadležna institucija ne objavljije informacije o svom radu, odnosno na osnovu čega vrši uzorak kontrole.

„Jedino što se zna jeste da su svojevremeno, kada je Agencija za borbu protiv korupcije to zatražila, neke provere podataka vršene, i to u slučaju velikog broja prijavljenih donatora, i da je tada utvrđeno da se među njima nalaze i primaoci socijalne pomoći“, kaže on, dodajući da će se ova odredba možda tumačiti kao dužnost Poreske uprave da sprovede kontrolu ukoliko dođe takav zahtev od Agencije. 

Zaduživanje političkih stranaka: zajmovi i krediti

Komentarišući činjenicu da je zaduživanje, shodno novim zakonima, dozvoljeno samo kod institucija kojima je to pretežna delatnost, uz obrazloženje da se tako izbegava mogućnost uticaja od strane drugog zajmodavca u vidu fizičkog ili pravnog lica, Nenadić kaže da je ova norma unekoliko precizirana.

Ona je jasnije određena, kaže on, u smislu što se u zakonu nije ništa bilo precizirano o zajmovima od, na primer, drugih fizičkih ili pravnih lica, što je ostavljalo prostor za tumačenje na način da su zajmovi dozvoljeni u slučaju da ne postoji njihova izričita zabrana.

„Zajmovi se sada pominju zajedno sa kreditima, pa se može tumačiti kao da su dopušteni takođe samo od banaka i drugih finansijskih institucija“, objašnjava Nenadić.

Ipak, naš sagovornik dodaje da je i pre, a i nakon promene zakona faktički moguće „da se norma izigra time što bi neka firma koja pruža uslugu političkoj stranci bila spremna da veoma dugo čeka da joj se plati za izvršene usluge i isporučena dobra“.

Krediti, zajmovi i rok otplate

Kada je reč o novini u vidu limitiranog iznosa kredita koje političke partije, shodno novim zakonima, mogu da dobiju, Nenadić kaže da ono u zakonu nije ni na koji način obrazloženo i da bi možda imalo smisla ako je zakonodavac hteo da spreči situaciju u kojoj neka manja stranka (npr. dok je na vlasti) iskoristi uticaj da dobije vredan kredit, iako za njega nema realno pokriće i mogućnost da ga vrati.

„Međutim, zakonska norma neće sprečiti mogućnost nastanka takve situacije, jer su limiti kredita po vrednosti prilično veliki, na primer, za aktuelnu izbornu kampanju će svaki učesnik moći da se zaduži oko dva miliona evra na račun parlamentarne i još dva miliona evra za račun predsedničke izborne kampanje“, naglašava Nenadić.

Kada se, pak, radi o ograničenju vremena za povraćaj kredita, koji iznosi tri godine, Nenadić kaže da verovatno postoji mogućnost da se taj rok zaobiđe nekin novim kreditom po isteku trogodišnjeg perioda radi refinansiranja starog, zbog čega je Transparentnost Srbija predlagala da se ograniči vreme, ali samo za kredite koji su za potrebe izborne kampanje – tako da se za kampanju mogu koristiti samo kratkoročni krediti, koji se vraćaju do podnošenja izveštaja.

„Praktično, naša ideja je bila da se cela finansijska konstrukcija kampanje mora zatvoriti do podnošenja izveštaja o njenom finansiranju. U odsustvu takvog pravila, ni građani, ni Agencija za borbu protiv korupcije koja kontroliše finansiranje, nemaju nakon kampanje informaciju o tome iz kojih krajnjih izvora će na kraju biti plaćeni troškovi kampanje“, upozorava on.

Hoće li partije na predstojećim izborima dobiti više ili manje novca

Nenadić kaže da izmene zakona delimično povećavaju ravnopravnost učesnika izborne trke za parlamentarne izbore, dok se kod predsedničkih izbora do sada na jednake delove delilo 50 odsto novca, a sad 40 odsto. Pored toga, učesnici drugog kruga predsedničkih izbora su dobijali jednako novca iz budžeta, a sada će steći pravo na ta sredstva tek nakon izbora, na osnovu broja dobijenih glasova u drugom krugu.

Kao rezultat ovih zakonskih promena, partije koje učestvuju na obe vrste izbora, sa postojećim brojem kandidata i izbornih lista će u stvari dobiti manje novca nego da zakon nije ni menjan. Na primer, lista koja preskoči cenzus i osvoji makar jedan odsto na predsedničkim imaće na raspolaganju oko 10 odsto manje novca nego što bi imala po odredbama starog zakona (707.000 umesto 773.000 evra), a najviše bi na gubitku bila partija koja izgubi u drugom krugu predsedničkih izbora.

S druge strane, on kaže da će partije dobiti mnogo više para nego na izborima 2014, 2016, 2017 i 2020. godine, zbog proste činjenice da ovaj put stiže „dupla finansijska injekcija iz budžeta, i ukupno se deli čak 15,7 miliona evra“.

„Drugim rečima, brojne stranke će imati na raspolaganju ozbiljan novac za kampanju, ali će ga dobiti veoma kasno, i većinom, tek kada kampanja već bude završena“, kaže on.   

Jesu li izbori u Srbiji preskupi

Kada se podvuče crta i postavi pitanje da li su izbori u Srbiji skupi, Nenadić kaže da su izborne kampanje u našoj zemlji preterano skupe, čak nerazumno sa stanovišta onoga što je cilj kampanje kada je reč o dominantnim partijama.

„Propuštena je još jedna prilika da se prilikom donošenja zakona povede ozbiljna diskusija o tome zašto građani uopšte izdvajaju novac iz budžeta za finansiranje stranaka i kampanja, i da se onda, u skladu sa tim ciljevima postavi i pravičniji i smisleniji sistem raspodele novca“, kaže Nenadić.

Umesto toga, kako ga ocenjuje, ostao je apsurdni sistem u kojem se veći deo novca raspodeljuje na osnovu izbornog uspeha, koji je nepoznat u doba kada se izborna kampanja odvija.

„Široko rasprostranjeno štimovanje izveštaja i preuveličavanje troškova, kako ni jedan dinar viška novca ne bi bio vraćen u budžet, nije do sada bilo predmet temeljnog ispitivanja Agencije za borbu protiv korupcije“, kaže on.

Pored toga, dodaje da količina novca koja se deli iz budžeta nije zasnovana na proceni minimalnih potreba, već je direktno zavisna od visine budžeta i od broja učesnika, pa se smanjuje onda kada je broj lista veći, iako finansijske potrebe tada nisu ništa manje, nego čak i veće.

Takođe, on podseća da ove godine vidimo i brojne nelogičnosti koje proističu iz održavanja više izbora od jednom.

„Tako je lokalnim listama, koje bi se nadmetale samo u Beogradu, u budžetu namenjeno nešto manje od 10.000 evra, dok njihovim takamacima, koji uporedo sa lokalnom rade i kampanju za republičke izbore, iz budžeta pripada u startu preko 700.000 evra, pri čemu najveći deo tog novca odlazi na kampanju koja se takođe odvija u glavnom gradu“, zaključuje Nenadić.